Француски песник Жак Превер је имао своју Барбару која је раздрагано киснула у граду Бресту, а српски и југословенски песник Перо Зубац волео је једну Светлану, једне јесени у Мостару, окупаном модрим кишама.
“Мостарске кише” била је и остала једна од најпопуларнијих и најлепших поема домаће књижевности 20. века. Читавих 18 стихова Перо Зубац нанизао је за непуних сат времена, у Новом Саду 8. октобра 1965, док се досађивао правећи друштво свом пријатељу и песнику Радету Томићу који је куцао песму.
Имао је тада 20 година а његова поема заживела је широм тадашње Југославије, али и читавог СССР-а. Објављивана је у часописима широм земље и превођена на енглески, руски, италијански, француски, пољски, чешки, мађарски, румунски, русински, македонски, словенски, шведски, албански…
Рођеном Невесињцу “Мостарске кише” отвориле су широка врата и, ма колико стихова написао после ње, занавек ће остати упамћен управо по овој поеми.
“У почетку ми је јако сметало то што ме сви знају само по тој поеми и што она баца сјенку на све друго што сам написао, а касније сам схватио да ме је управо она учинила добродошлим гдје год да сам ишао. Објективно, мислим да ми је много више помогла него одмогла”, рекао је Перо Зубац једном приликом.
А ко је била Светлана Зубац није крио:
“То су четири моја рана заноса, спојена у једном лику. Од сваке сам узео помало. Прва је била Вера из Осијека, која ме питала јесам ли Хрват јер сам пјевао у једном загребачком бенду, што студирам, волим ли Рилкеа… Друга Мирјана, моја гимназијска љубав из Лиштице, скупљала је кестење, носила га собом и низала на ланчић… Једна Њања, Београђанка, дошла је код сестре у Невесиње. Она је имала 15, ја 17 година и вукла је собом неку стару Цвајгову књигу коју је послијеподне читала. Играли смо се жмурке на Неретви. Четврта је Драгана Влајњић, данас Зубац, студентица књижевности из Новог Сада, која је вољела руже јесење и ја сам јој их доносио. Та кутија је и сада у мојој кући, тамо ју је она собом донијела.”
“Мостарске кише” рецитовали су и рецитују многи глумци, песници, али и они који умеју да се удварају нежнијем полу. Десанки Максимовић било је жао што ову песму није написала “женска рука”, а због музичке обраде ове поеме многи су раније сматрали да ју је написао Арсен Дедић.
И поред своје богате каријере уредника разних часописа и листова за књижевност и културу, написаних колумни и фељтона, 50 књига поезије, 20 књига песама за децу, лирске студије о Ленки Дунђерској, три књиге пародија на југословенско песништво, написаних либрета за балет и оперу, сценарија за филмове и каријере телевизијског аутора и уредника, друго име Невесињца и Новосађанина Пере Зупца остаће “Мостарске кише”.
“У Мостару сам волео неку Светлану једне јесени,
јао кад бих знао са ким сада спава,
не би јој глава, не би јој глава,
јао кад бих знао ко је сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
јао кад бих знао ко то у мени бере кајсије
још недозреле.
Говорио сам јој ти си дериште, ти си балавица,
све сам јој говорио.
И плакала је на моје руке, на моје речи,
говорио сам јој ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти зрело што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.
Није било сунца, није било птица, ничег није било.
Питала ме је имам ли брата, шта студирам,
јесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме је питала.
Питала ме је да ли бих могао са сваком тако
сачувај Боже,
да ли је волим, тихо је питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она је била раскошно бела у собној тмини
ал’ није хтела то да чини,
није хтела ил’ није смела,
враг би јој знао.
Јесен је, та мртва јесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала је младеж, младеж је имала,
не смем да кажем,
имала је младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме је да ли сам Хрват, имам ли девојку,
волим ли Рилкеа — све ме је питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еј, Сулејмана отхранила мајка.
Она је прострла своје године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су дојке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам јој да је глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да је атомски век,
Де Гол, Гагарин и којештарије,
све сам Јој говорио,
она је плакала, она је плакала.
Водио сам је по Кујунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам је водио,
у пећине је скривао, на чардак је носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског јој говорио,
што је диван, шапутала је, што је диван.
Колена јој цртао у влажном песку,
смејала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамије је водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће је однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам је водио.
Сада је ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у једном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она је била раскошно бела у собној тмини
ал’ није хтела то да чини,
није хтела, ил’ није смела,
враг би јој знао.
Ни оно небо, ни оно облачје, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали језик као јагоду,
њен смех што је умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Бијелом Брегу,
Бог је велики, говорила је, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о јесен бесплодна, њена јесен…
Говорила је о филмовима, о Џемсу Дину,
све је говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила је Клајд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смејао сам се — он је убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
„Ослобођења“, ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку јесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме је по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, мајке ми,
ништа друго нисмо.
После су опет била лета, после су опет биле кише,
једно једино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
ја више не могу, ја више не умем
избрисати.
Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девојку,
да ли икад помислим на њу, на ону јесен,
на оне кише,
она је и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да јој верујем, да се смејем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш није стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.
Говорио сам јој о Љермонтову, о Шагалу,
све сам јој говорио,
вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу,
читала поподне,
у коси јој било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве јој ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеној крви;
смејали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смејали се јер није лето, а они скачу — баш су деца,
говорила је: могу умрети, могу добити упалу плућа…
Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свију,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао…
Прсте је имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам ја блесав, хајде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад је она тражила — могао сам побећи
у саму реку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам јој никад веровао,
ваљда је стално ћурила кроз прсте.
Волела је кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела је руже, оне јесење, ја сам јој доносио,
кад свену стављала их је у неку кутију.
Питао сам је шта мисли о овом свету,
верује ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам је питао,
понекад глупо, знам ја то и те како;
питао сам је да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала је од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наједном, падала је у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да је она
пала с Јупитера,
ко је то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да је он у најмању руку
Брандо или такви.
Говорио сам јој ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам јој говорио.
Ништа ми није веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта је говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише…
Стварно сам волео ту Светлану
једне јесени,
јао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
јао, кад бих знао ко је сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
јао, кад бих знао ко то у мени
бере кајсије, још недозреле.”
Опанак (К. М)
