“Морава нас вода отхранила”, кажу стихови чувене песме
Најдужа српска река, колевка средњевековне српске државе – Моравске Србије, историјски, културно и географски најзначајнија је српска река. У њеној долини су поникле Манасија и Раваница, чувени манастири грађени тада потпуно новим стилом који се назива Моравска школа. О њеној лепоти испавано је највише песама, она је ушла у сам код српског народа, она нас је отхранила и сада нас храни.
„Мораве се сливају према Шумадији и оптачу је својим плавим везом. Готово куд год се Србијом крене, наиђе се на неку Мораву или Моравицу. Зато Срби, без обзира на то где бораве, доживљавају Мораву као завичајну, култну и сабирну реку. О њој певају, Морава им је најдража реч и с поносом је изговарају као да мајку помињу. Корен мор, који је у речима Морава, Морача, Мориш и море, означава модру (морасту), то јест плаву боју, управо ону којом се небеса у Моравама огледају. Коло Моравац игра се по ритку моравских таласа: почиње споро и тихо, као кад се буде и мрешкају моравски вирови, а потом уситни и зажубори као моравски брзаци, па најзад пређе у олујни ритам, попут Мораве кад изопачи ћуд па груне поплавом…
Морава има и значење земље, издашне и благословене, јер у Поморављима шуме кукуруза надвисују главе коњаника, а вреже истрчавају из њива и пењу се на врбе и тополе. И по притокама трију Морава именују се предели, поља и области. Имена су тако лепа да се од њих и песма може створити: Нишава – Ресава, / Расина – Власина,/Топлица – Белица, / Ветерница – Чемерница, / Каменица – Лепеница, / Јасеница – Јабланица“. (Милија Николић, Нови српски буквар, „Слово М“, „Даница“)
„Што Морава мутна тече, ај вај!
Морава тече свако вече.
Да ли паша коња јаше?
Ил` старице платно беле?
Нити паша коња јаше,
Нити старице платно беле,
Већ се купају две сестрице
Магдалена и Калена.
Магдалена препливала.
Калена се утопила.
„Магдалена, мила сестро!
Не говори нашој мајци
Да сам јој се утопила
Већ да сам се удомила!
Бистра вода младожења!
До два брега, два девера!
Две рибице – јетрвице!
Ситан песак – сви сватови!“
У Јадру, Српском Подрињу, забележена је следећа верзија:
Што Морава мутна тече,
Мутна тече свако вече,
Јел` катани коње поје,
Ил` краљ Милан с војском иде?
Нит` катани коње пје,
Нит` краљ Милан с војском иде,
Купале се двије сеје,
Оливера и Тодора.
Оливера испливала,
А Тодора утонула:
„Оливера, сејо мила,
Иди кући кажи нани:
Тоша ти се удомила,
Студен камен ђувегија,
Два бедена два ђевера,
Две врбице јетровице,
Две рибице заовице,
Ситан песак сви сватови.“
У чувеној епској песми „Смрт војводе Пријезде“ сталаћки војвода не жели жив да се преда Турцима. Својој верној љуби Јелици даје избор: „Или волиш са мном погинути/ ил` Турчину бити љуба верна?“ Јелица, госпођа разумна, бира смрт са вољеним човеком јер је за њу часније погинути, „нег` љубити на срамоту Турке“.
„Морава нас вода одранила,/ Нек Морава вода и сарани“, изговара Јелица пре него што обоје заврше у Морави, испод зидина града Сталаћа.
Као најопеванија српска река, Морава се налази у многим познатим изворним и ауторским песмама.
Уживајте у њима!
Аутор: Опанак
