Монах Арсеније Јовановић није обичан монах, он је свестрана, вишедимензионална, харизматична личност, писац, успешан сликар, по професији стоматолог. Он је православни учитељ, ментор, проповедник, православни психолог, филозоф који држи духовну проповед на један специфичан начин, тако што се практично исповеда пред присутним аудоторијумом.
Српкињама је сурово и искрено поручио:
,,Погледајте данашње младе хришћанке, Српкиње по Београду исцепане, огуљене, избушене, истетовиране. То је све порука: приђи, стави руку на мене и води ме где хоћеш. Данас је мода тих тесних фармерки, онда боље изађи гола, какве то везе има, кад су те фармерке као хулахоп, толико приљубљене да се сваки телесни набор види. И то више уопште није привлачно.Те мученице не знају – ја сам мушкарац, нисам никакав анђео – да је привлачније видети девојку у некој хаљини, на пример, па да замишљам, а не кад је све “на изволте”, нема више тајне, отмености, да те заинтригира мало. И она мисли да ће привући некога?! Па зна се кога ће привући таква девојка – онога ко је још јефтинији од ње, који никада неће бити добар муж, добар отац, који никада неће бити добар човек на послу и уопште. Она већ бира за себе човека ког ће омрзнути једног дана, од кога ће се развести, где ће бити алиментација, фрке, лудила са децом. Један човек који носи озбиљну, јаку личност у себи, који има харизму – он ће својом личношћу и интелектом да делује и да плени људе. А ми који смо празни, који немамо шта да понудимо, ми ћемо да правимо циркус од себе не би ли неког привукли и опет ништа нећемо добити, то је једна дубока несрећа. Зато морамо да радимо на својим душама, личностима, а на телима – лако ћемо. И најружнији човек је леп када носи Бога у себи.”
