Монах Арсенија, игуман манастира Рибница надомак Мионице, један је од најслушанијих проповедника Српске православне цркве на интернету. Често говори о психичким обољењима, њиховом узроку и једином начину за излечење.
Преносимо део његовог предавања о психичким обољењима.
Проблем са психичким обољењима је тај што су углавном демонске природе или ако нису демонске природе онда је то дефицит благодати. Није сваки дефицит благодати у исто време и демонски напад. Ми смо сви у дефициту благодати и тада долази до разних поремећаја, нелагодности, непријатности, страхова, не може човек да буде у друштву, не може добро да учи, не може да размишља и хиљаду других проблема. То не мора увек да буде због демонског напада већ због дефицита благодати. На леру смо, не функционишемо, празне су нам батерије, немамо погонско гориво. То је критичан моменат када долази до пукотина у духовној аури, у духовном имуном систему и ту упадају духовни вируси. То су сада већ демони. У том случају долази до озбиљних психичких поремећаја, ђавоиманости, где ми већ видимо да постоји уплив демонског злог духа. Када је зао дух присутан, то су већ озбиљнији поремећаји. Психијатрија каже да је дошло до потпуно депeрсoнaлизације, до губитка личности. То није тачно, јер ми увек видимо да постоји потпуно организовани систем, нека сила која на све могуће начине убеђује тог човека да може да ради шта хоће али никако да иде у цркву, слуша свештенике и да се бави молитвом. У то сам се уверио не знам ни ја колико већ пута. Није ђавоиман само онај који не може да види крст, ми грешимо када мислимо да он кукуриче када се читају молитве јер то су најтежа стања. Постоје многе друге ђавоиманости које уопште немају такве манифестације али које су ипак ђавоиманости. Углавном ти људи крену са молитвом али после исповеде да им буде још горе после молитве, да им је тешко на литургији, да ће им бити још горе ако буду у цркви. Имају хиљаду изговора али видиш да је врло прецизно циљано да се тај човек одвоји од литургије, одвоји од свога личног молитвеног правила. Тада је тај дух лепо са њим завршио. Имамо човека који има психичке проблеме и дође код нас и му дамо молитвено правило. Као по правилу, долази до погоршања болести. Зашто? Зато што се зао дух који се налази у њему буни, то њега пече и он на све могуће начине покушава да убеди свог станодавца у коме живи да престане да се причешћује, да иде на литургију, да чита молитве и да има било какве везе са оним што га приближава Богу. Када размислимо, видимо да је то врло организовано од неког другог ума, неког непријатељског ума који је запосео наш. Он је врло лукав, перфидан, има искуство у раду са људским душама и има хиљаду варијанти, за сваког посебну, а увек је циљ један- да одвоји човека од молитве. Зато је изузетно важно да кроз колике год муке пролазили, истрајемо у молитви макар два, три, шест месеци, годину дана, три године немали неку радост. Нама је потребна борба јер дух не може да издржи у нама толико дејство Божије благодати и он полако почиње да посустаје. Као што је Свети Арсеније Велики говорио када му је дошао један човек и рекао да када чита Јеванђеље нити зна шта чита, нити има неко умиљење, хладно му је све. Свети Арсеније му је одговорио „Само ти читај чедо, ако ти не разумеш, има ко чује, има ко разуме“. Можемо ми ништа да не разумемо, да нам срце буде хладно, да смо расејани, да нас сто неких мисли напада, не обраћајте пажњу на то, издржите у својој молитви колико можете и временом ћете задобити победу. Немојте да мислите да може брзо да прође. Ми носимо огромно крваво бреме муке и трагедије цивилизације на себи. Без крваве борбе од 10, 15, 20 година не можемо заиста постићи ослобођење. У међувремену можемо полако да узрастамо да стичемо наду и потврде да смо на правом путу и већ нам то много значи. Морамо да знамо да нас Бог никада неће пустити да пропаднемо. Ако види да смо храбри и да имамо вере и наде, он ће нам помоћи. Ни на који други начин не можемо себи помоћи или се излечити осим кроз православље, кроз срце православља а то је молитва.
