Одем ја тако на славу код једног домаћина у Малом Мокром Лугу, а покрај мене седне његов осмогодишњи син, залепило се дете уз мене, не миче се.
Ручак, разумете, као што је ред, почне гибаницом, ја таман да узмем, кад онај мали вели:
“Чико, да видите шта имамо у рерни!”
Тако стоји ствар, мислим се у себи, боље да се не преједем на почетку, него после, те прескоцим и пилећу чорбу, хладне батачиће и бело месо, а кад дође сарма на ред, таман пружих руку, а мали ме повуче за рукав и шапуце:
“Чико, да само видите шта имамо у рерни!”
Одустанем опет. Сачекаћу то из рерне. Захвалим се и на прасетини, а сви ме питају што не једем ништа. Ни печене кромпире нисам такао, ни туршију ни проју, ни кајмак, ништа.
Видим изнесоше се и колачи, а ту нам је и опроштајна кафа.
“Чико, вуче ме онај мали за рукав, да видите ста има у рерни!”
“Шта има у тој рерни?”, питам бесно, а мали каже:
“Омацила се наша маца.”
