Знате ли оне давеже који кажу: “Не волим да говорим о себи, али ево, узмите мој случај…”
Дакле, не волим да говорим о себи, али родио сам се у лепом и несрећном граду Сарајеву и до девете године говорио као и остала деца ијекавски. Онда се вратио мој отац из рата и одвео ме у Београд, 1946. Није ми једино јасно зашто се увек каже “далеке 1946”, када је то било готово јуче. Сели смо у моторни воз Сарајево-Београд који је ишао преко Ужица, чинило се десет дана, а звао се “Луди Сарајлија” јер је на неким местима развијао брзину чак и преко педесет километара на сат. После много година, Емир Кустурица ме је провозао тим истим возом, уском пругом преко Шарганске Осмице; Господе, зар су ти вагони били заиста толико мали, мањи од трамваја? Пијући ракију, прошли смо кроз оне исте шуме и тунеле када сам прошао 1946. Сећам се, један човек је свирао хармонику чији се звук слагао са пејзажом; једна боца ракије кружила је кроз вагон од руке до руке, а неки луди партизан је кроз отворен прозор пуцао из шмајсера по шуми…
И тако, стигосмо у Београд где су на станици још радили носачи који су имали капе са бројевима, па је један Личанин рекао другом кад се вратио у Госпоћ из Београда, да му умало није видео ћаћу. Како, умало? – упита овај. Па видио сам једног што је на капи имао број седам, а знам да твој ћаћа носи број шест.
И тако, у првом разреду Треће мушке гимназије код Цветног трга, сви су говорили екавски а ја једини ијекавски, па ме је тукао ко год је био јачи, а били су сви. Онда сам научио екавски, али су ме избацили из те гимназије и послали ме по казни у Сарајево, где сам ја говорио једини екавски, а они сви ијекавски па је опет дошло до туче. А онда сам се вратио у Београд на Ликовну академију где су сви говорили екавски, а ја поново ијекавски, па ме је опет тукао ко год је стигао.
А онда, 1967. у Загребу је потписана Декларација о положају хрватског језика и правописа, коју је потписао чак и Мирослав Крлежа, па смо ми у Београду те далеке године (зашто далеке?), написали одговор – Предлог за размишљање, у коме смо тражили да када се језици српски и хрватски раздвоје, Срби који остану тамо имају право на свој језик, писмо, правопис, уџбенике и остало што следи. И тада су поново почели да ме бију по глави због језика. Избацили су све који су потписали тај документ из Партије, у којој нисам био ни минута, сменили их са уредничких и директорских положаја и свега осталог.
Најзад, живим у Републкици Србији у којој је званични језик српски, екавски, али кад год пређем границу на Каракају, почињем истог часа да говорим ијекавски. Њежност звучи много нежније од нежности.
Али, ево их поново, оних истих од којих сам побегао. Долазе глумци, певачи, писци и песници и држе ми поново лекције, само што ме не туку. Немам ништа против њих, али до јуче су се заклињали да им нога неће никада ступити у Београд, али се испоставио да су им тржишта мала и да могу да имају представу, али не и репризу јер читав народ прође кроз премијеру. Друга ствар, кад би нас мало пустили на миру – ужелели смо се сами себе. Више ми се допадају они мрзитељи Београда који су доследни својој мржњи па им не пада на памет да дођу овамо. Њих поштујем. Али, носталгија је јача од било чега. У Београду су се намножила места са сарајевским ћевапом у сомуну. “Десет у пола!”, како се каже. Низ београдске улице шири се мирис Башчаршије и братства и јединства на ијекавском. Са носталгијом се сећамо сарајевске ашчинице код Хаџи Бајрића где су се јеле бамије, соган долме, паче и ујутру, добре за мамурлук, киселе чорбе.
У иностранству, ни за кога не кажу из деликатности да говори српски или хрватски, већ да говори нашки. Занимљиво, у средњем веку, због везира српског порекла, један од званичних језика на Порти био је српски и звао се нашки. Наравно, по свету срећем и ликове који говоре да говоре југословенски – језик који не постоји, али неће да се замере никоме.
Момо Капор
