Momčilo, Momo, Kapor, rođen je na današnji dan, 8. aprila 1937. godine. Bio je srpski slikar, književnik, novinar i esejista. Autor je preko 40 knjiga, a u njegovom opusu se mogu naći romani, pripovetke, drame, putopisi, autobiografska i esejistička proza. Iako je po profesiji, pre svega silkar, na književnu scenu je stupio početkom ’60-ih godina, kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.
Njegovi romani su prevedeni na dvadesetak svetskih jezika, a kod nas se nalaze na listama nacionalnih bestselera.
Momo je rođen u Sarajevu, gde je proveo i dobar deo svog detinjstva. Za vreme bombardovanja Sarajeva 1941. godine na staru kuću u koju se sklonila Momina majka Bojana sa malim Momom i njegovom bakom pala je bomba. Svi su poginuli osim Mome, koga je majka zaštitila legavši preko njega. Ratne godine Momo zatim provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga, nakon završetka rata, dovodi u Beograd.
Studira slikarstvo, ali tokom studija i intezivno piše s tim što bi uz tekst uvek ostavljao i slike koje bi sam naslikao. Na taj način je uspevao da spoji svoje dve velike ljubavi- slikarstvo i pisanje.
Momo je umro u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.
“Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.“
„Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.“
„Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.“
„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“
