После 14 година зависности од хероина и исто толико неуспелих покушаја да се “скине” са дроге, Божидар Драгутиновић одлучује да оде на лечење у Црну Реку.
У то време у манастиру је био отац Бранислав Перановић који је након извесног времена почео штићенике физички да кажњава.
“Једном сам чекао почетак неког филма испред ваљевског Дома културе, друштво је каснило, ја сам стајао сам, оволицни мали. И кад се друштво појавило, ја сам порастао. Несигурност, то је било код мене, несигурност и доказивање“, тако почиње своју исповест у емисији “Живот прича” Божидар Драгутиновић.
Све то је почело у Ваљеву средином 80-тих.
“Гледали смо “Голи у седлу“, читали „Ми деца с колодвора Зоо“ и уместо да далује превентивно, деловало је потпуно погрешно, сви смо се позаљубљивали у ону клинку. Наравно кренуло је, као пробаћу, паметнији сам ја. Почело је са травом, врло брзо хероин, у кризама алкохол и лекови. После 14 година дрогирања и криза, почео сам само да чезнем да нађем место где ћу се одморити“, испричао је Божидар.
А онда је једног дана пронашао оно што му је требало већ дуже време – место на коме ће се одморити. То је био манастир Црна Река.
Много пута пре доласка у манастир покушавао је да се скине самостално. Одлазио је на неуропсихијатрију у Ваљеву, али безуспешно. Као и у већини случајева, родитељи су касно сазнали, 10 година им је требало да препознају.
Чак и када се то догодило, мајка се правила да не види да он краде новац из куће.
Описује Божидар и како је доживео прву кризу, после које је схватио да би му било најбоље да узима дрогу сваки дан, јер му је без ње лоше. Када је почео да доживљава кризе свако јутро, схватио је да више без дозе не може.
Одмах по доласку у манастир Црна Река знао је да је то место које му може помоћи. Иако је планирао да остане само три месеца у манастиру, тамо му се свидело. Услови су били сурови, манастир је на планини, имали су само два скромна оброка. У почетку је било само осам штићеника, али касније се прочуло, па их је било и по 40. Тамо се и излечио.
Међутим, када је отац Бранислав Перановић, који је помагао штићеницима да се излече, почео да прекомерно употребљава силу у ‘лечењу’, Црна Река је дошла у фокус јавности након што је објављен снимак батинања лопатом. Отац Перановић је наставио са својом суровом методом и 2012. убио је једног штићеника.
Након тога је осуђен на казну од 20 година затвора. Младић који је умро од последица батина које је претрпео био је Божидаров пријатељ. Иако је небројано пута упозоравао оца Перановића да је претерао у употреби силе и да ће се све лоше завршити, није успео да га спречи у најгорем. Због смрти пријатеља осећао је велику грижу савести.
На питање да ли је црква била упозната да отац Перановић туче штићенике под алибијем: “не бијем ја, Бог бије”, Божидар каже да је била упозната са тим детаљима.
Како се удружење Црна Река састојало од четири имања на којима су се радно-окупационом терапијом лечили зависници, Божидар је након излечења преузео бригу о једном од центара – Преображење – на обронцима планине Цер.
Један од људи који је са Божидаром већ веома дуго је Денис Симоновски.
Након што се излечио од зависности, остао је да заједно ради на рехабилитацији оних којима је као и њему некада потребна помоћ. Он сматра да када се дотакне дно, а пре или касније сваки зависник до тога дође, онда је најважније напустити матичну средину.
Иако је и Божидар пре излечења више пута помишљао да оде из Црне Реке, знао је да ће ако то учини умрети. Тамо је, како каже, осећао сигурност, а молитва је оно што му је попуњавало рупу у грудима која настаје употребом дроге. У духовном смислу, молитва је то учинила уместо хероина. А када си опет пред искушењем да поклекнеш, молитва учини да се врати осећај да се налазиш у сигурној луци и ту ти је добро, много боље него хероин.
У Преображењу је већ дуго и Душко, рођени Сарајлија који је након што се скинуо такође остао у заједници да помаже Божидару и оцу Дејану, који је духовник штићеницима. Душко каже да је, када су му пре седам година рекли да је залечен и да може да иде кући, осетио невероватну срећу и усхићење, као да му је неко рекао да у банци има огроман новац који може да потроши на шта год жели. Он је решио да тај свој ‘капитал’ љубоморно чува и да помаже свима који дођу у Преображење, да га и они стекну.
Иако је Преображење основано под патронатом цркве, као део центра за рехабилитацију, после избијања скандала са оцем Перановићем и затварања Црне Реке од стране цркве и Преображење је препуштено само себи.
Божидар каже да заједница не наплаћује боравак штићеницима, да поједине породице помажу новчано боравак својих чланова, зависника, колико могу, али да се углавном издржавају од свог рада и помоћи неких компанија и појединаца.
Често се деси да им се залихе хране сведу на минимум. Када се обратио за помоћ Српској Православној Цркви тачније Епархији Ваљвској и владики Милутину на њеном челу, после неколико обраћања без одговора, владика се коначно удостојио и одговорио следеће: „Поштујући ваш труд и рад са жељом да у борби истрајете, обавештавамо вас да због важећих правила СПЦ не можемо се мешати и помагати рад удружења која нису на територији Епархије Ваљевске.“
Удружење Преображење је иначе, регистровано у Ваљеву и по закону има прево на огранке, пише у одговору удружења владици, у коме му се и захваљују на подршци и бризи за српску омладину.
А један други владика, Теодосије, на молбе очајних родитеља да се спречи затварање Црне Реке, јер ће њихова деца која се тамо лече остати без икакве наде у будућност одговорио је да „из њих говори родитељски егоизам, који хоће да своје проблеме увале цркви“.
Има, међутим, и оних који сматрају да је зависност болест која се може лечити и који своје слободно време користе да волонтерски помогну штићеницима удружења. Најбољи пример за то је др Јасмина Лазаревић, психијатар, која несебично пружа своју подршку штићеницима Преображења.
Курир
