Postoji izuzetno važan podvižnički pojam u Pravoslavlju koji se naziva „pomisao“. Pomisao ne predstavlja misao već, ako se tako može reći, misao-osećanje. Nalazi se istovremeno i u glavi i u srcu. U pitanju je misao praćena osećanjem.
Zapravo, većina pomisli uopšte nije naša. Imaju odnos sa nama samo zato što nam se predlažu. Pored svakog od nas nalazi se drug sa rogovima i repom. Oni love odgovarajuće stanje i čim se u tebi javlja osećanje uvrede, na primer, tebi se predlaže gomila misli. Ako im dozvoliš da se razviju, možeš na taj način otići predaleko…
Međutim, možete ih sprečiti uz ovu kratku molitvu!
Ceo problem je u tome što mi prihvatamo pomisli – uvrede, gneva, osude, razdražljivosti i gomilu drugih. A šta treba raditi? Pa potrebno je ne prihvatati ih. Lako je reći, teško uraditi. Iako zapravo i nije tako teško. Prosto je neophodno znati kako.
Po tom pitanju postoji zajedničko oružje borbe za porodične ljude i za monahe koje se naziva Isusova molitva:
„Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“. Ili „pomiluj me grešnu“.
Zašto je to realno oružje protiv demona?
Pa, kao prvo, zato što prizivamo ime Božije, prizivamo Boga u pomoć i bukvalno se Isusovom molitvom zaklanjamo od pomisli kao štitom.
Isusova molitva poseduje jednu osobinu – ona čini da se demon loše oseća. Ime Božije bukvalno spaljuje demona. Zamisli: on te tako davi, davi i odjednom tvoje grlo postaje tako usijano da njegove nesrećne kandže počinju da se dime. Prvi put neće poverovati. Boleće ga, ali će nastaviti da te davi, nadajući se da ćeš ipak prestati i da ćeš se vratiti u reku pomisli koje njemu prijaju. I zato na početku ova borba izgleda apsolutno beznadežna. Ti izgovaraš Isusovu molitvu, a on se svejedno probija sa te strane, pokušavaš da ga ne pustiš, a on opet ulazi, ulazi, ulazi.
Na početku se sve čini beznadežnim i potpuno neprimerenim sa našim životom, jer, moraš da misliš o još mnogo čemu. Međutim, nije tako, jer kada pomisao ovlada tobom ti svejedno nećeš biti u stanju da misliš ni o čemu drugom.
Moraćeš dugo da se boriš.
Dok đavo ne shvati da si ozbiljan, da nisi prosto odlučio: „daj da probam danas, pa ako ne ide, znači to je to, neću se time baviti, sve to je za monahe“. On se upravo i nada da ćeš tako postupiti. Važno mu je da dokaže da on neće odustati, ali ako vidi da ćeš ići do kraja, sledeći put će sve biti jednostavnije.
To jest, ako si prvi put potrošio na pomisao uvrede celo veče, a zatim se ona ponovo budila i gušila te, ili si se ti budio i ponovo vraćao Isusovoj molitvi, sledeći put će ti biti potrebno samo pola sata. A zatim, kada već usvojiš ovu molitvu biće ti možda dovoljno da je izgovoriš jednom i đavo će pobeći.
U ovome je neophodno biti istrajan i uporan.
Prema rečima sveštenika Maksima Prvozvanskog preuzetih sa sajta Pravoslavie.ru
