Мизера
Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сад Ти?
Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима, ко у мртвачком сандуку,
што шкрипи.
Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
О, не буди, не буди сретна,
бар ти ми, ти.
О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?
О, да л’ се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.
Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат несретни,
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?
Беч. У револуцији. 1918.
За студентесу, Иду Лотрингер
Коментар уз Мизеру
У зиму 1918, ја сам у Загреб дошао после оног крвопролића на Јелачићевом тргу (које је било наша велика несрећа).
Загреб је био мрачан, запуштен, препун. Хотели заузети од свакојаких патриота и политичара. Скупоћа велика.
Узалуд тражим преноћиште.
Најзад ме одводе (ако ме сећање не вара) у неку зграду Универзитета где за официре има бесплатних кревета. Поред мог имам онај једног хрватског песника (Фелдмана?).
Атмосфера је тешка.
Неки међу официрима носе триколору као кокарду на месту розете Хабсбурга; други имају црвене сомотске шапке, а за кокарду три златом извезена слова: СХС. Изгледа, каткад, да ће доћи до тучâ и до пуцања из револвера. Долази до бурних дискусија.
На мојој црној официрској капи, на месту розете Хабсбурга, нема ни српске триколоре. Него рупа.
Идем у кућу Бенешића а после и Коњовића.
Остао сам без новаца.
Бенешић, самац, епикурејац, литерата, дочекује ме као старог пријатеља. Он је био завршио штампање Маске и она излази тих дана, у издању Друштва хрватских књижевника (не онаква каква је у рукопису била, и са много штампарских грешака). Бенешић ми исплаћује и хонорар за то моје прво штампано дело. Круна 970, ако ме сећање не вара. Бенешић се смеје и каже да је доста за почетника. Тих дана је у казалишту приређена прослава патриоте конта Ива Војновића. Предат му је и дар Народног вијећа: 100.000 круна.
Поред Маске, Бенешић је штампао и једно моје писмо, у облику белешке о писцу. Ја сам му то писмо био послао из Беча, али не тако да га штампа. Уз Маску је, према обичају ДХК, и моја слика. То је једна моја фотографија, снимљена у стану мога брата, на неколико дана пре почетка рата.
Бенешић је од мене, поред осталога, штампао у Савременику, и једну прозу под насловом Легенда, која му се била јако допала. Он је ту прозу хтео да штампа у луксузном издању, са цртежима. Таква издања приређивао је, тада, у ДХК, проф. Шнајдер. Он је већ имао бакрорезе илустрација (чини ми се сликара Трепше).
Та књига никад није изишла.
У оригиналу, та проза је била страшно скаброзна.
Она је после, ретуширана, штампана у збирци Приче о мушком. Богдана Поповића, та моја ствар јако је љутила. Вели, личности у тој Легенди не одговарају оном што је историјска истина. Ја сам тврдио да одговарају оном што је написао Брантом.
Да би ме некако развеселио у мом сиромаштву, Бенешић ме води у Загорје, по кућама, а нарочито код Домјанића, чије кајкавске стихове јако воли.
Бенешић је био гурман, и у литерарним посластицама. Ја нимало нисам ценио стихове Домјанића. Али је било лепо што ми је рекао о Матошу. Да је Матош рекао да оно „кај“ изгледа као суза.
Бенешић је хтео да изда и збирку мојих песама.
Пошто се, у оно доба, нису правиле копије рукописа, то многе моје рукописе нисам видео никад више, ни од Бенешића. То је био човек необично, код нас необично, лепог понашања, са ванредним чулом за звук стихова. Рукописе, дабогме, ни он није чувао. Ја никад нисам видео аљкавијег и ефикаснијег уредника од Бенешића.
У болници такозваних милосрдних сестара, тих дана, упознао сам и Иву Андрића.
Био је слаб, нежног здравља. После те посете, мене су узели, номинално, и за члана редакције часописа Књижевни југ, јер смо имали намеру да се редакција, сад, после рата, пресели у Београд.
Пошто, крај свега тога, у својој земљи нисам нико и ништа, а пошто су и преноћишта скупа, ја сам се решио да покушам да уђем у србијанску војску, за официра. Нисам знао никаквог сем војничког заната, а знао сам да је и моја мати јако осиромашила. Нисам веровао да ћу моћи понова да нађем воље, и новца, за свршавање студија на универзитету. Обијам зато прагове Команде места и молим да ме приме, за потпоручника, у ма који пук, ма ког гарнизона.
У то доба, србијанска војска примила је била нешто официра из бивше аустријске војске, али је почела била такве молбе да одбија.
Имам посла са једним од оних официра, у Команди места, за које је Ускоковић написао, у једној својој новели, да сав сретан носи у чакширама, читалац већ зна шта.
Он ми каже да ће најбоље бити да се ми, бивши аустријски официри, разиђемо кућама. Вели, нема више примања. Рат је свршен. Неће бити примљени више ни они који чекају по талијанским заробљеничким логорима, а којима је пријем, принципијелно, већ одобрен.
Да га оставим на миру и да му не досађујем.
А кад се ја нервирам и кажем му да ми је будућност сасвим несигурна и да сам сиромах, он ми подвикује: да не тражим можда да ми се издаје плата, или да ме приме право у пук цара Душана?
Ја онда седим и ћутим, у Загребу, по кафанама, још неколико дана, и посматрам како свет пролази поред прозора. Како напољу веје и пада киша. Осмејкујем се немоћно, па после решавам да одем из Загреба.
Милош Црњански
