Običaj je u narodu da se ο zadušnicama, kao i ο parastosima, iznose mnoga jela koja treba da se razdele sirotinji i uopšte svima koji se tu zateknu, za pokoj duše umrloga.
Mitrovske, Mitrovdanske ili jesenje zadušnice posvećene mrtvima i koje padaju uoči praznika Svetog Dimitrija Solunskog. Praznuju se uvek u subotu, jer je u bogosluženjima subota dan za pomen svim mučenicima i upokojenima.
Prema predanju uvreženom u našem narodu, tog dana treba izaći na groblje pre podne U duhu crkve je da se tog dana na groblje iznose samo žito, vino i sveća .Sve drugo nije potrebno, neophodno, ni pravoslavno. Obilno iznošenje različitih jela i pića, nije naš običaj, a po svemu sudeći, zadržan je još iz paganskih vremena.
Prema narodnom verovanju, sveća upaljena na zadušnicu više vredi od svih sveća upaljenih pokojnicima tokom godine. Kako beleži etnolog Mile Nedeljković, u istočnoj Srbiji se čak veruje da sveća zapaljena na ovaj dan gori do sledećih zadušnica, i da bi, ako im se ne upali sveća, mrtvi godinu dana bili u mraku.
Verovanje vezano za mitrovske zadušnice kod naših se predaka zvalo i zatvorene zadušnice, jer su o tom danu bili zatvarani grobovi. Naime, kako beleži Nedeljković, grobove je o letnjim zadušnicama otvorio sveti Petar, a on ih sada i zatvara. Verovatno najinteresantniji detalj je da smo mitrovske zadušnice preuzeli od Ruske pravoslavne crkve.
Praznik je ustanovljen posle pobede Dimitrija Donskog na Kulikovskom polju 8. septembra 1380. godine. One su nastale kao spomen izginulim vojnicima u toj bici, a u našem narodu je ovaj dan dobio najširu namenu u kultu mrtvih. U Srbiji je običaj da se za svakog muškog pokojnika priprema mali hleb – baburica u obliku ravnokrakog krsta, a za ženski rod okrugao, bez krakova. Oba imaju utisnuto “slovo” (poskuricu) od drvenog pečata.
Pošto je to dan kada se posebno obraća pažnja na deljenje milostinje, obavezno se svakom prosijaku koga sretnemo, udeli milostinja i da deo hrane koju smo poneli sa sobom.
