Jedinstvena među srpskim ikonama, predstava svetog Hristifora na fresci manastira Sukova kraj Pirota i danas začuđuje i zaprepašćuje mnoge u Srbiji. Naime ovaj neobični svetac prikazan je sa psećom glavom, dok je na drugim pravoslavnim ikonama njegova predstava više konjska ili magareća.
Interesantno je da je samo u pravoslavnoj crkvi ovaj svetac predstavljen na animalan način, dok ga katolici prikazuju sa ljudskim likom. Zašto je to tako i odakle ideja o psećoj glavi otkrijte u nastavku teksta.
Sveti mučenik Hristifor je jedan od najneverovatnijih svetaca Hristove crkve. Slavi se 9. maja po crkvenom, a 22. maja po gregorijanskom kalendaru. Prema legendi Hristofor se rodio u Kananu (Palestina) u 3. veku, a svetovno ime bilo mu je Reporb. Bio je divovskog rasta i snage, zbog čega je tražio “najmoćnijeg čoveka na Zemlji da mu služi”. U svojim lutanjima nabasao je na pustinjaka, koji ga je podučio hrišćanstvu i tako preobratio. Njegovo dalje zanimanje bilo je da pomaže ljudima, tako što će ih prenositi preko reke, umesto kakvog čamca.
Jedne noći probudilo ga je dete koje ga je zamolilo da ga prenese preko reke. Tada je podigao dete na ramena i zagazio u reku. Svakim korakom koji je činio, dete je postajalo sve teže i teže, a voda sve nemirnija, pa je Hristofor na pola puta pomislio da će se i on i dete udaviti. To dete zapravo je bio mladi Isus Hristos. Isus ga je tada krstio, nakon čega je Hristofor odlučio da napusti službu prenošenja ljudi na i posveti se širenju hrišćanstva.
Odakle pseća glava? Postoje različite verzije tumačenja.
Prema jednoj pravoslavnoj priči, ovaj svetitelj je bio toliko lep, da prosto nije mogao da se odbrani od žena, pa se molio Bogu da mu u ovome pomogne. Kako bi mu “pomogao”, Bog je Hristoforu darovao pseću glavu, nakon čega su, očekivano žene odmah prestale da mu smetaju.
Drugi pravoslavni izvor poreklo Hristoforove „psoglavosti“ objašnjava na ovaj način: „Hristofor je pripadao rasi Psećoglavih, koji su imali ljudsko telo ali pseću glavu. Mnogo je razmišljao o Bogu, ali je govorio jezikom Psećoglavih.“ Ovakvu tvrdnju je vrlo teško lucidno i analizirati, a vera u „Psećoglave“ potvrđena je i u jednom kijevskom psaltiru.
Ili je priča, ipak, malo realističnija –
Grci su verovali u postojanje ljudi sa psećom glavom i nazivali su ih kinokefali. Postojala su kinokefalska plemena, čiji su pripadnici imali lica kao „velike doge“. Takva, „pseća“ sa uskim obrazima, isturenim zubima i ušima, jezivog izgleda, imala su za cilj da zastraše osvajače i protivnike iz drugih naroda i plemena. Ako i danas odete u neka od plemena koja žive u blizini saharske pustinje, duž Nila u Ruandu, uz Amazon ili Novu Gvineju, primetićete da devojke često izgledaju strašnije od muškaraca. Ovde je na delu jeziva estetika, ali ne urođena i to je karakteristika primitivnih ljudi, a sve u svrhu samoodbrane.
Kod katolika, pak, Hristifor se nikada ne prikazuje na ovaj način. Odgovor je – zbog greške u prevodu. Priča o ovom svecu je stigla od latina gde je Hristofor opisan je kao silan čovek i ratnik koga se plašila cela vojska. Zbog porekla je nazvan Cananeus, što znači Hananejac. Neko je u prevodu na grčki mislio da je u pitanju latinska reč canineus (od latinskog canis – pas) i verovatno mislio da je to deo opisa njegovog zastrašujućeg izgleda na bojnom polju, zbog čega je ovaj svetitelj, ni kriv ni dužan, postao nalik staroegipatskom bogu Anubisu.
Kakva je bila sudbina ovog neobičnog svetitelja?
O njemu se malo zna, ali izvesno je da je umro kao mučenik oko 251. na grčkom ostrvu Samosu. Odrubljena mu je glava jer nije hteo da prinese žrtvu paganskim bogovima.
U srednjem veku prikaz Hristofora se mogao naći na ulazima u mnoge crkve i na gradskim vratima jer se verovalo da onaj ko pogleda lik sveca taj dan neće umreti i da može putovati bilo gde jer će ga svetac zaštiti.
Newsweek
