MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE MOŽDA NIJE NAJSTARIJI SPOMENIK SRPSKE PISMENOSTI: Otkriven je spis našeg najstarijeg književnika koji je živeo i stvarao gotovo vek pre Svetog Save!

Uko­li­ko se po­tvr­di is­tra­ži­va­nje na­šeg fi­lo­lo­ga iz In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik SA­NU i do­cen­ta na Ka­te­dri za srp­ski je­zik Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Vik­to­ra Sa­vi­ća, Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje vi­še ne­će bi­ti najsta­ri­ji spo­me­nik srp­ske pi­sme­no­sti.

Na osno­vu svog vi­še­go­di­šnjeg is­tra­ži­va­nja, ovaj filolog tvrdi da je naš najsta­ri­ji knji­žev­nik Di­mi­tri­je Si­na­it, ko­ji je ži­veo i stva­rao go­to­vo či­tav vek pre Sve­to­ga Sa­ve i 80–90 go­di­na pre ne­go što su na­pi­sa­ni Mi­ro­sla­vljevo jevan­đe­lje i Po­ve­lja Ku­li­na ba­na.

Is­tra­ži­va­nje Vik­to­ra Sa­vi­ća se u iz­ve­snoj me­ri osla­nja na re­zul­ta­te ra­ni­jih is­tra­ži­va­nja spro­ve­de­nih u ino­stran­stvu i na­sta­lo je u di­ja­lo­gu s nji­ma. On se ba­vi iz­u­ča­va­njem na­še pi­sme­no­sti naj­ra­ni­jeg pe­ri­o­da, ra­nog sred­njeg ve­ka – a to je X–XI vek. NJe­go­vo sa­zna­nje je od pr­vo­ra­zred­nog zna­ča­ja za srp­sku kul­tu­ru i pi­sme­nost. Reč je o nje­go­vom vi­še­go­di­šnjem mu­ko­trp­nom iš­či­ta­va­nju i fi­lo­lo­škom pro­u­ča­va­nju ne­kih od naj­sta­ri­jih slo­ven­skih ru­ko­pi­sa ko­ji su neo­prav­da­no iz­van in­te­re­so­va­nja na­še na­u­ke.

Pre sve­ga se ra­di o drev­nim ru­ko­pi­si­ma iz ma­na­sti­ra Sve­te Ka­ta­ri­ne na Si­na­ju, me­đu ko­ji­ma do­mi­ni­ra­ju srp­ski ći­ri­lič­ki ru­ko­pi­si. I u sta­roj zbir­ci srp­ski ru­ko­pi­si su ima­li is­tak­nu­to me­sto, a go­di­ne 1975. pro­na­đen je još 41 ru­ko­pis, me­đu ko­ji­ma je pet pi­sa­no gla­go­lji­com, a 36 ći­ri­li­com, od ko­jih su 24 srp­ski. Od­ne­dav­no, u ži­ži in­te­re­so­va­nja Vik­to­ra Sa­vi­ća na­šli su se, s raz­lo­gom, i gla­golj­ski ru­ko­pi­si.

O nji­ho­voj sta­ro­sti i po­re­klu pr­vi je 1988. svet­sku jav­nost oba­ve­stio grč­ki pro­fe­sor Jo­a­nis Tar­na­ni­dis. Za Di­mi­tri­ja Si­na­i­ta se zna od ta­da, ali na­ša na­uč­na jav­nost na to ni­je obra­ća­la pa­žnju sve dok Vik­tor Sa­vić pre go­di­nu i po ni­je do­ka­zao da je on pi­sao srp­skom re­dak­ci­jom – di­rekt­no ana­li­zi­ra­ju­ći pr­vu stra­ni­cu Ki­jev­skih li­sti­ća, ko­ji su odav­no do­stup­ni na­u­ci, i Di­mi­tri­je­ve za­pi­se iz ne­dav­no ob­ja­vlje­nog fo­to­tip­skog iz­da­nja Di­mi­tri­je­vog psal­ti­ra, pri­re­đe­nog tru­dom austrij­skog pro­fe­so­ra Hajn­ca Mi­kla­sa ko­ji se „na­šim“ Di­mi­tri­jem naj­vi­še ba­vio do sa­da.

Či­ta­o­ci­ma skre­će­mo pa­žnju da ni­je isto da li ne­ko do­la­zi s od­re­đe­nog te­re­na, na pri­mer srp­skog, ili pi­še ne­kim, od­re­đe­nim knji­žev­nim je­zi­kom, na pri­mer srp­sko­slo­ven­skim. Ta­ko­đe ni­je sve­jed­no ko­joj od slo­ven­skih kul­tu­ra pri­pa­da ne­ki, obič­no sa­svim slu­čaj­no iden­ti­fi­ko­van, obra­zo­va­ni čo­vek u sred­njem ve­ku.

Šta to za nas i na­šu isto­ri­ju je­zi­ka zna­či? I do sa­da su lin­gvi­sti, ka­ko na­ši ta­ko i stra­ni, pret­po­sta­vlja­li da su Sr­bi ima­li i je­zik i pi­smo ko­ji­ma su se slu­ži­li i pre Sve­to­ga Sa­ve. Ali za to ni­je bi­lo ma­te­ri­jal­nih do­ka­za, osim Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja iz oko 1185. go­di­ne i Po­ve­lje ku­li­na ba­na iz 1189. go­di­ne. Iz­gra­đe­na pi­sme­nost ta dva spo­me­ni­ka sa­mo je upu­ći­va­la na to da su Sr­bi mo­ra­li i mno­go pre njih ima­ti raz­vi­jen je­zik i pi­smo.

Sa­da pred nas is­kr­sa­va­ju ru­ko­pi­si za ko­je je utvr­đe­no da su na­sta­li kra­jem XI i po­čet­kom XII ve­ka. Pi­sao ih je Di­mi­tri­je Si­na­it, knji­žev­no for­mi­ran na do­di­ru Du­klje i Tra­vu­ni­je, srp­skom re­dak­ci­jom sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka.

Ra­de­ći na snim­ci­ma tih ru­ko­pi­sa Vik­tor Sa­vić je do­šao do sa­zna­nja da su pi­sa­ni srp­skim knji­žev­nim je­zi­kom i pi­smom to­ga do­ba, što se po­tvr­đu­je neo­po­zi­vom bli­sko­šću s je­zi­kom sa­ču­va­nih spo­me­ni­ka na­sta­lih ka­sni­je, u XII, XI­II i XIV ve­ku. Ključ­ni spo­me­nik pre­ko kog je autor vr­šio ana­li­zu tek­sto­va je­ste pr­vi list Ki­jev­skog mi­sa­la.

Po­sle ovo­ga mo­ra­će mno­go to­ga da se me­nja. Di­mi­tri­ju Si­na­i­tu se mo­ra da­ti me­sto ko­je mu pri­pa­da u na­šoj kul­tu­ri. Mo­ra­će da se pi­šu no­va po­gla­vlja u udž­be­ni­ci­ma iz isto­ri­je srp­sko­ga je­zi­ka i kul­tu­re. Od sa­da će naš naj­sta­ri­ji pi­sac bi­ti Di­mi­tri­je Si­na­it, bu­du­ći da je ži­veo i stva­rao go­to­vo či­tav vek pre Sve­to­ga Sa­ve. Ko­li­ko je to va­žno za na­šu kul­tu­ru, za na­šu pi­sme­nost, tek će bi­ti pred­met is­tra­ži­va­nja po­što tek pred­sto­je sve­ko­li­ka is­pi­ti­va­nja i iš­či­ta­va­nja Di­mi­tri­je­vih tek­sto­va, ne sa­mo lin­gvi­stič­ka.

Zna­čaj Di­mi­tri­ja Si­na­i­ta je to­li­ki za srp­sku kul­tu­ru da on na­di­la­zi uzak krug pa­le­o­sla­vi­sta ko­ji se o nje­mu mo­gu oba­ve­sti­ti iz na­uč­nih pu­bli­ka­ci­ja.

Izvor: Politika