Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) је била српска књижевница и песникиња. Славна попут Десанке Максимовић, којој је била једна од најбољих ученица и њена врло блиска пријатељица, оставила је иза себе 53 књиге за децу и одрасле, поезије и прозе. Њена песма “Живи и мртви” сачињена је од поетски обликованих реторских питања међу којима последња два стиха представљају поенту – отворену запитаност да ли смо заиста живи у суморној садашњици којој смо се препустили, где ћутке стојимо преварени и остављени, и јесу ли и даље за нас у вечности живи славни преци наши или су узалуд херојски страдали.
“У лепоти на слици скамењени
У смртном часу затечени
Ви оклопници среће
тужни и смели
Заточеници умирања
Може ли тако да се жели
И да се сумњи са пута склања
Може ли тако да се корача
Кроз блатно блато
и да се сања
Ко да постоји на страшном месту
Ко да одстоји у вечности
Ако смо тако остављени
ако смо тако преварени
Ако нам гуштери са дна душе
По травуљини дана плуже
Ако нам земља издајицама
На светлост светлу измеће кости
Ако нам руке нису вичне
за зграде снова неботичне
Ако стојимо у ћутању
док се обесни бујно коте
Ако за правду рођени нисмо
Ако даљине уновчисмо
Јесмо ли мртви ми што смо живи
Јесте ли живи ви мртви што сте?”
Мира Алечковић
ОПАНАК
