Милош Црњански, један од најбољих српских писаца 1926. године с пиштољем у руци стао је наспрам ратног хероја и пионира авијације спреман да убије или погине.
Мегдани у Србији нису нестали с јуначким временима Јована Курсуле и Хајдук Вељка, већ су сматрани витешким начином разрешења спорова и после Великог рата. Најпознатији двобој тог периода је дуел Милоша Црњанског и Тадије Сондермајера крај Вршца 26. септембра 1926.
Разлог овог дуела била је расправа у кафани…
Разлог дуела двојице великана – први је један од најбољих српских песника и писаца, а други ратни херој и пионир ратног и цивилног ваздухопловства – био је у складу са свим што је познато о тешком, прзничком карактеру Црњанског: изазвала га је потпуно бесмислена расправа у кафани о томе да ли су бољи немачки или француски авиони.
„Ове је године био замало крај нашем писцу. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер, с упереним пиштољем. По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу белим рукавицама. Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије, који је остао да брани официрску част“, пише Владимир Буњац у књизи „Каменовани Црњански“.
Познато је да су двојица мегданџија одлучила да се обрачунају пиштољима породице Дунђерски, и то крај Вршца.
Договор је био да ко год да погине, сведоци властима пријаве као несрећу у лову. Секунданти Црњанском били су књижевник Душан Матић и редитељ Бранко Гавела, док је Сондермајеру сведок био архитекта и писац Александар Дероко.
„У одређено време кренули су на заказано место. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, окренули су се. Гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице“, пише Буњац.
О томе шта се догодило после постоје две верзије.
Буњац пише да Сондермајер „диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског, повлачи ороз једанпут, други пут, трећи, не иде“. „У ствари, Сондермајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике, није знао како се пуца из старинског, накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је уместо ороза китњасти седеф испод ороза. То је спасло Црњанског“, тврди он.
Међутим, другачији опис даје Милан Јовановић Стојимировић, познаник Црњанског и његов сарадник у посланству у Берлину: „Црњански је пуцао први и промашио. Сондермајер је онда скинуо монокл и рекао: ‚Је ренонце!‘ (Одустајем!) – и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса! Он је праскао, драо се и тражио да Сондермајер пуца, али овај то никако није хтео.“ Тиме је двобој завршен, а сукоб разрешен.
Милан Јовановић Стојимировић пренео је и коментар Црњанског о самом двобоју:
„Мене је ужасно вређало што Сондермајер није хтео да пуца. Питао сам се: Да му није испод достојанства да пуца на мене? Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког.“
