Miloš Crnjanski, srpski književnik, diplomata, likovni kritičar, prozni pisac i jedan od najvećih ekspresionističkih pesnika 20. veka (koji je stvorio autentični pokret avangardnog pesništva – Sumatraizam) iza sebe je ostavio brojna dela i mudre reči koje danas rado čitamo i citiramo.
Izdvajamo, ovoga puta, 10 citata našeg slavnog pisca:
1. Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.
2. Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.
3. U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo…
4. Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.
5. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.
6. Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.
7. Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca – u svom životu – ostaju ostrva.
8. Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.
9. Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
10. Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva.
Poslušajte kako pesnik kazuje svoju poemu Stražilovo u kojoj se spajaju tuđina i zavičaj, prošlost i sadašnjost, život i smrt…
