Priča o Milanu Jevđiću, studentu 5. godine medicine koji je bio gost u emisiji “Život priča” Tatjane Vojtehovski ne prestaje da bude glavna tema na društvenim mrežama. I dok mu mnogi ljudi čestitaju na uspehu, bodre ga i nude pomoć, pojavila se nekolicina onih koji pokušavaju da ga ospore nazivajući ga “prevarantom i manipulatorom”. U komentarima, sistemom copy – paste, kruži poruka izvesnog Dobrice Pavlovića koji tvrdi da je finansirao Milanovo školovanje nešto duže od 4 godine i da nema pozitivno iskustvo u vezi sa tim.
Želeći da stane u odbranu svog gosta, autorka emisije se putem Tvitera obratila onima koji iznose činjenice o tome da Milanova priča nije iskrena.
Vojtehovski je za “Noiz” potvrdila da su pre razgovora sa Milanom Jevđićem obavljeni i razgovori sa drugim licima kako bi se istinitost njegove priče dokazala. Stajući u njegovu odbranu, autorka emisije rekla je da su negativni komentari i kritike sa raznih strana na račun Milanovog uspeha krivci za to što danas Milan smatra da je sreća u životu preskupa:
“Upravo zbog ovakvih stvari Milan je i pričao u emisiji da mu je, od celog života kakav je do sad bio, ostao strah od sreće. Da ima utisak da je sreća u njegovom životu preskupa, jer je svaki put kada je dozvolio sebi da bude srećan, da ima nešto malo više od hrane i spavanja, dobio udarce. To je u njemu i rodilo taj osećaj da ne sme sebi da priušti da bude srećan i da mu je zona komfora postao jedan život u neizvesnosti, jer mu je bolje da to bude konstanta nego da padne posle trenutaka sreće, jer ga je iskustvo naučilo da posle svake sreće prima udarce. To mu se i sad događa. Čudan smo mi svet. Skloni da donosimo zaključke i da sudimo na osnovu pretpostavki i ličnih interpretacija. Milan nije sporio da je jedno vreme dobijao pomoć od nekih ljudi, naprotiv, to je i rekao u emisiji. Da su pomoći vremenom prestale iz raznih razloga, neki ljudi više nisu bili u prilici da pomažu, što je naravno potpuno u redu. Ono što nismo rekli je da su neke pomoći bile uslovljavane na vrlo neprijatne načine. Ekipa emisije Život priča je imala uvid u pisane tragove tih uslovljavanja, koje po zakonu ne možemo da objavimo. Ono što smo videli, nije bilo prijatno čak ni za čitanje.”
I dok je jedna strana poverovala u Milanovu iskrenost i i dalje nesebično nudi svoju pomoć, drugi se trude da im “otvore oči” postavljajući Milanove fotografije sa društvenih mreža uz komentare: “Da, on baš nema šta da jede”.
Za one koji ga prozivaju na ovakav način, trudeći se da razuvere “naivan svet”, Milan ima poruku koju je postavio na svoj Fejsbuk profil.
Zašto Milan Jevđić, ako je dobar student koji nije nijednom pao ispit, nema pravo na studentski dom, menzu i stipendiju, najčešće je pitanje zbog kog su mnogi u dilemi da li da pomognu ovom mladiću. Naime, za studentski dom Milan ne može da aplicira, kao ni za kredite i stipendije jer je u oku zakona on i dalje pod starateljstvom majke, s kojom jedva da ima kontakt, a od oca, kog je video samo četiri puta u životu, i to na suđenju, ima dodeljenu alimentaciju. Ostvarujući kontakt s Tanjom Vojtehovski, nadao se da će nadležni čuti njegovu priču i naterati njegovog oca da počne da mu isplaćuje alimentaciju, pošto je dr Pavlović, koji ga je do letos finansirao, prekinuo svaki kontakt s njim nakon nekoliko meseci sukoba. Dr Pavlović nije bio zadovoljan Milanovim ponašanjem, jer nije mogao da mu oprosti što je otišao na more sa devojkom protiv njegove volje. Iako je Milan sam zaradio taj novac radeći preko omladinske zadruge. Iako je Milan tad prvi put za svoje 22 godine video more.
– Na svašta sam nailazio. Uvrede, ucene, pretnje, najstrašniji rečnik. Tretiraju te kao roba, iživljavaju se, žele da imaju potpunu kontrolu nad tvojim životom, a ti moraš sve to da trpiš jer nemaš izbora.
Zbog ucena “dobrotvora” Milan ne može ni da uživa bar malo u svom životu, ni da nekoliko puta izađe u kafanu, jer je njemu, očigledno, sve normalno zabranjeno, a svaka sitna sreća, koja se kod drugih podrazumeva, kod njega se tretira kao grešni luksuz.
“Dok su oni uživali u svom normalnom detinjstvu, ja sam prelazio 70 kilometara u jednom danu do škole i nazad. Ustajao sam u pet ujutro i vraćao se u šest uveče. Dok su svi uživali u prvim ljubavima, ja sam morao da radim po ceo dan jer sam se sam izdržavao, što u Srbiji, što u susednim zemljama. Upis na fakultet sam platio novcem koji sam sam zaradio. Radio sam ceo prvi semestar na faksu pa sam ga jedva overio jer sam zbog posla stalno propuštao predavanja i vežbe, a svi znaju koliko obaveza ima na medicini. I onda sam zato i morao da batalim posao ako sam hteo da to završim kako treba.”
Onog trenutka kad je prestao da radi morao je da pristane na pomoć drugih. Mada je sud uveliko naložio njegovom ocu plaćanje alimentacije, koja, kako kaže, nije ni malo niska, od njega dosad nije video ni dinara. Budućnost je stavljena u ruke ljudi koji su bili spremni da pomognu. Kod nekih je upoznao iskrenu dobrotu i nesebičnost, a kod drugih najokrutniju suprotnost ovome.
Opanak, Noiz
