Звали су га Гвоздени канцелар. Доминирао је европском и светском политиком пуне три деценије. Претворио је своју државу у империју. За Србе је изборио независност и рушење Велике Бугарске, противно вољи Руса. На самрти је наводно рекао само једну реч: „Србија“. Погађате о коме се ради?
Рођен је на дан шале, 1. априла 1815. године, и живео је све до 30. јула 1898. Био је јункер, конзервативац, пруски државник пар екселанс који је доминирао немачком, европском и светском политиком током три деценије, од 1860. до 1890. године, колико је служио Хоенцолернима као канцелар.
У питању је…
Погађате, причамо о Отоу Едуарду Леополду фон Бизмарку, војводи од Лауенбурга, човеку захваљујући чијем је залагању Србија коначно добила пуну независност на Берлинском конгресу, човеку захваљујући коме Бугари нису добили Ниш, што су Руси тражили, заједно са стварањем Велике Бугарске.
Бизмарк је са Русијом поделио Балкан на две сфере утицаја. Источно од Тимока је била руска сфера у коју су улазиле Бугарска и Румунија, док је западно била немачка, у коју је спадала Србија.
После његове смрти се ово изокренуло, али он је желео да Србија буде уз његову земљу. (Кажу да је Немачка желела да буде уз Србију и крајем осамдесетих и на самом почетку деведесетих прошлог века, али да се наше руководство на челу са Слободаном Милошевићем понашало увредљиво анти-немачко, због чега је тадашњи Бон одустао од нас и окренуо се против. Ако је то тачно, због њихове глупости ми и даље патимо.)
За Бизмарка се у односу према Србима везују две изјаве, може се рећи легендарне, с обзиром да њихова аутентичност није баш у потпуности потврђена.
Најпознатија од њих каже да је Ото фон Бизмарк на самрти рекао само једну реч: “Србија”. Тумачења шта је хтео да каже су разна. Можда је мислио да ћемо ми доћи главе Немачком Рајху, а може је хтео да каже да Берлин треба да се ослони на нас што се тиче југоисточне Европе.
Друга, мање позната, гласи овако: “Ми и Срби бисмо покорили Европу“.
Да ли је и један од ова два цитата тачан, не знамо, то је питање на које историчари треба да одговоре после вишегодишњих истраживања. Али да су занимљиве, у то нема никакве сумње, посебно у светлу наших све бољих односа са “дојчерима”.
Вештом дипломатијом и ограниченим ратовањем ујединио је разједињене немачке државе у Немачки Рајх, други по реду, са Берлином као новим средиштем. Био је шампион реалполитике, и стекао је надимак Гвоздени канцелар. Надгледао је рапидни економски раст своје земље, донео је прве про-радничке законе и створио прву државу благостања на свету, противио се колонијализму упркос томе што је био принуђен да гради и прекоморску империју коју су тражили кајзер, елита и јавно мнење. Борио се у “културном рату” против утицаја Римокатоличке цркве у својој земљи.
Успео је да за свог живота изгради европски мир који ће потрајати све до 1914. године. Знао је да гледа и далеко унапред, и да делује краткорочно. Историчари његову политичку позицију називају “револуционарни конзервативизам”, а временом је постао и херој немачког национализма.
(Извор: телеграф.рс)
