Београђанка Марина удала се на селу, након чега се горко покајала и побегла главом без обзира.
Живимо у времену када села све више изумиру, док многи живот ван градске средине не могу ни да замисле. Једна од њих је и Београђанка, Марина K. која је многе изненадила својом исповешћу.
Наиме, још док је била студент, упознала је дечка са села у којег се одмах заљубила. Убрзо су упловили у везу, а након годину дана забављања су се венчали. Марина је због велике љубави град заменила селом, а онда је доживела неочекивано.
“У том тренутку сам сматрала да је одлука да живимо на селу исправна. Доводио ме је неколико пута код својих родитеља док смо још били у вези, деловали су као фини људи, прави домаћини. Лепо су ме прихватили, али на крају се испоставило да није све онако како сам замишљала”, започела је Марина своју исповест, пише Телеграф.
Убрзо након венчања, Марина је морала да учествује у сеоским активностима, односно да обавља сеоске послове, што јој је веома тешко пало.
“Немојте ме погрешно разумети, радила сам ја све и свашта иако сам градско дете. Ништа ми није тешко падало! Можда нисам знала како се музе крава, али сам убрзо и то научила! Нервирао ме је цео тај концепт живљења на селу. Мој муж се није питао ништа, а ја још мање. Свекар је увек водио главну реч.”
“Једном приликом када сам споменула да бих желела да нађем посао како бих мало изашла из куће, свекар је умало добио нервни слом. Kренуо је да урла на мене. “Не идеш ти нигде! Има да будеш овде и да радиш оно шта ти ја кажем! Јеси ли гладна? Ниси! Јеси ли жедна? Ниси! Према томе, радићеш све као и до сад и немој да сам ти глас више чуо!”, испричала нам је Марина видно изнервирана.Марини су свекрове речи тешко пале, а још више ју је погодила чињеница да супруг није стао у њену заштиту, као и да се ништа не пита.
Међутим, две године касније, Марина је схватила да сеоски живот није за њу и поднела је захтев за развод брака.
“Једноставно нисам више могла да истрпим све! Била сам им као слушкиња. Његова мајка је обављала све послове око стоке, а једва је стајала на ногама. Нико је није поштовао, баш као ни мене. Саветовала ме је да ћутим јер сам жена и моја реч по неком правилу није смела да се чује. То ме је љутило још више. Побегла сам, једноставно нисам више могла да поднесем да се неко тако понаша према мени”, додала је Марина.
Упркос томе што се удала у имућну и домаћинску породицу, Марина није хела да толерише одређене ствари. Након што је родитељима саопштила одлуку о разводу, није наишла на њихово разумевање.
“Породица мог бившег мужа је имућна, али џабе им све паре овог света када не знају да уживају у њима. Морала сам да молим супруга за сваки динар, а он ми је то редовно “набијао на нос”. Моји родитељи су били против тога да се разведем, али била сам одлучна! Па не живе они са њима него ја! Знам најбоље како ми је било све време”, истакла је Марина.
Вратила у Београд и већ неколико година живи и ради у свом родном граду.
“Не бих мењала ову слободу ни за шта на свету. Сама сам свој човек. Радим, имам своју плату, живим скромно, али срећно. Тек сада схватам у каквом сам кавезу била. Село ми је остало у лошем сећању! Kада неко спомене сеоску идилу ја се само се насмејем. Нису људи из града свесни како народ тамо живи. Свака част ономе ко може, али ја заиста нисам спремна на то да ме неко свакодневно понижава”, закључила је Марина.
(Стил/ Телеграф)
