Представљамо вам 10 скривених манастирских блага Србије која вреди обићи, иако се многа налазе у забаченим местима наше земље, или су остала заборављена, у сенци већих православних здања.
10. Манастир Бешеново
Манастир Бешеново је, према предању, с краја 13. века, на јужним падинама Фрушке горе, уз поток који данас носи назив Чикош, основао сремски краљ Драгутин Немањић (1253 – 1316). Посветио га је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, заштитницима његове племените владарске лозе. На зиду манаститирске цркве је, наиме, пронађен запис да је она осликана још 1476. године. Знатно опширније, о манастиру Бешеново говори се у најстаријем турском попису Срема који датира из 1546. године. Мада су Свети архангели Михаило и Гаврило слава манастира Бешеново, значајно место у његовој историји имају и Свети Кирик и Јулита. Реч је о сину и мајци који су, у време римског цара Диоклецијана, за веру хришћанску, пострадали 304. године, у грчком граду Иконији. Један део њихових моштију је стигао у Бешеново и ту дуго чуван. Турци су манастир спалили, заједно са Крушедолом и Великом Реметом, након битке на брду Визирац поврх Петроварадина 1716. Највеће страдање приредиле су усташе, 1942. године, опљачкале манастирску ризницу, укључујући и кивоте трију светитеља и све драгоцености које су биле у њима. Све је однето у Загреб, а саме мошти напросто истресене из кивота и разбацане по манастиру! Све монахе фрушкогорских манастира усташе су похапсиле и послале у своје логоре смрти. Пошто су, претходно, сремски партизани у њему сместили свој штаб, на захтев усташког главног стожера из Загреба Немци су га, тог дана, авионским бомбама практично сравнили са земљом. Комунистичка власт није дозволила да се манастир после рата обнови и одузела му је сва имања која је имао. Данас, на иницијативу и уз благослов Његовог преосвештенства Епископа сремског господина Василија и труд и истрајност игумана Арсенија Матића, Бешеново се, поново, издиже ка небесима изнад Свете Фрушке горе Уколико желите да помогнете манстир, у овом видеу игуман архимандрит Арсеније говори на који начин то можете урадити и позива вас да га посетите.
9. Манастир Пустиња са црквом Ваведења Пресвете Богородице
До Поћуте се од Ваљева долази новоизграђеном деоницом пута, и на самој узбрдици у центру је скретање надесно. Затим се лошим путем силази доста дуго, тако да, када помислите да не знате где сте, стижете на прелепо месту у шуми у кањону реке Јабланице. По предању, манастир је основан у XIII веку у време српског краља Драгутина. Независно од легенде, данашњи храм лежи на темељима још старијег из XI века. У порти су древни гробови. Најстарији помен манастира потиче из 1572. године. У околним скровитим пећинама живели су монаси пустињаци, па највероватније одатле потиче назив манастира. Манастир је више пута рушен и спаљиван. Обнављан је неколико пута. За време Кочине крајине, Бушатлија паша је спалио манастир, па је исти опустео. Био је тада једина богомоља у ваљевском крају и ту су довођени болесници код монаха на лечење. Храм је зидан од камена и правилно тесане сиге. Наос је прекривен црепом. Храм има поред западног улаза и други мањи са северне стране, што је реткост код православних храмова. Постоји и веома леп зидани иконостас са иконама. Зидани иконостаси су карактеристични за веома старе храмове. Начин градње упућује на православне јермене, што такође говори о старости овог манастира. Фреске потичу из 1622. године, и добро су очуване. Манастир Пустиња је био парохијска црква и активан мушки манастир до 1951. године. Данас је женски, и о њему брину монахиње.
.
8. Манастир Кувеждин
Манастир Кувеждин се налази у југозападном делу Фрушке горе, на око 2 километра северно од села Дивош код Сремске Митровице. Манастирска црква посвећена је Светом Сави и Светом Симеону, док је манастирска слава Преображење (слави се 19/6. августа). Према предању, манастир је основао последњи српски деспот Стефан Штиљановић 1520. године. Први сигурни подаци потичу из турских записа из 1566-1569. Пред крај турске владавине Сремом манастир је вероватно опустео. Манастир Кувеждин су у првој половини 17. века обновили монаси манастира Сланци из Шумадије. После Првог светског рата манастир се поново нашао у тешком стању. Манастиру Кувеждину је већ од аграрне реформе одузето 225 јутара најбоље оранице. То је био један од првих манастира са женском обитељи, на челу са првом игуманијом савремене Српске православне цркве, Меланијом (Кривокућанин). Током Другог светског рата манастир је тешко страдао. У пролеће 1944. године немачка војска и усташе минирали су цркву и конаке, чак и економске зграде. Последњих година манастир је поново васпостављен као мушки, а обнова манастира је у току. Манастир је такође 1990. године стављен под заштиту као споменик културе. Обнова манастирске целине траје од 1997. године, под руководством Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици.
7. Манастир Грнчарица
Манастир Грнчарица је женски манастир Српске православне цркве, припада Епархији Шумадијској. Посвећен је Светом Николи. Налази се у селу Прњавору које је удаљено око 10 км од Баточине и око 15 км од Крагујевца. Манастир представља непокретно културно добро као споменик културе. Подигнут је за време краља Драгутина крајем XIII или почетком XIV века. Легенда каже да је манастир прво био подигнут на Чукари код извора Младенова вода. У најезди Турака црква је срушена и од њеног материјала подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту. Манастир је имао све нужне црквене књиге са три јеванђеља. На зидовима има доста нечитљивих натписа, а најбоље се чита онај у коме се говори о обнови манастира за време Сулејмана Величанственог. Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву и однела три звона. Манастир је исту судбину доживео и током Другог светског рата. Немци су прогнали монахе, манастирске конаке и манастир запалили. После рата, 1946. године у запустели и разорени манастир долази игуманија Ефросинија са четири монахиње из Манастира Свете Петке у Извору код Параћина. Од тада Грнчарица постаје женски манастир.
6. Манастир Липовац са црквом Свети архиђакон Стефан
Близу Алексинца код места Катун налази се овај манастир, чија црква је првобитно била посвећена Преображењу. Подигао га је монах Герман, према натпису који се налази изнад врата, и то 1399. године. Први писани извори потичу из 1413, а у турским записима се јавља 1536. године. Већа обнова била је у XVIII веку, и за њу је заслужан српски деспот Стефан Лазаревић. Зидан је од камена. Имитација зидања опеком је настала највероватније код велике обнове у XVIII веку. Од старих фресака су сачувани само фрагменти. Приликом обнове манастира 1939. године, урађене су и фреске у доњој зони. У близини манастира налазе се остаци средњевековног утврђеног града Липовца. Манастир је активан, женски је и о њему брину монахиње.
5. Манастир Павловац са црквом Светог Николе
Путем из Сопота за Кораћицу се стиже у овај манастир. Када се уђе у село, потребно је скренути десно на првом скретању и ићи до скретања на ком је путоказ. Манастир је посвећен Светом Николи и подигнут је за време деспота Стефана Лазаревића у долини Павловичког потока. Стар је 5 векова. Обнављан је два пута – у XVI веку и XX веку. Манастирски комплекс се састоји од цркве, конака и – претпоставља се – летњиковца деспота Стефана, на северној страни цркве. У близини је село Марковац, у ком је деспот Стефан изненада умро 1427. године. Изнад манастира, поред пута, налазе се камени саркофаг и чесма. Манастир је активан и о њему брину монаси.
4. Манастир Свети Роман са црквом Благовести Пресвете Богородице
На десној обали Јужне Мораве, у близини Ђуниса, налази се овај манастир. У њему је као монах живео Роман Синаит, који је проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име. Гроб Светог Романа Синаита са моштима и данас се налази у манастиру. Он се поштује као чудотворац и исцелитељ. Монаси синаити су следбеници солунског чудотворца Григорија Палме, чије учење су прихватили, и дошли у Србију за време Кнеза Лазара. О времену настанка манастира нема података. Прво помињање је из 1498 год. На старим темељима подигао га је управник ергеле Кнеза Лазара. Године 1795. га је обновио Ђорђе Пиле, који се у њему и излечио. Живопис из 1795. године је сачуван у певницама и поткуполама. Сматра се да испод слоја креча има још старијих фрески. Нови живопис је урађен 1831. године. Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.
3. Манастир Благовештење са црквом Свете Благовести
У Подножју планине Рудник у клисури Благовештењске реке, код места Страгаре, налази се овај храм посвећен Благовештењу. Манастирска црква је изграђена у XИВ веку у доба кнеза Лазара, када је он освојио Рудник од жупана Николе Алтомановића и успоставио западне границе своје државе. Ктитор манастира је непознати тадашњи властелин. Обновом Пећке патријаршије 1557. године, када је манастир и обновљен. У време Првог српског устанка, Карађорђе крио барут. Ту су се и окупљали српски устаници. У XVIII веку у манастирским конацима радила је једна од најстаријих школа у Србији. У овом манастиру се после повратка у Србију Карађорђе јавно покајао за оцеубиство и од игумана Григорија добио опроштај греха. Између два устанка, у Благовештењу је одржан сабор српских главара, међу којима је био и Милош Обреновић. Одатле је руском цару Александру Првом послато писмо са молбом за помоћ. Средином XIX века манастир је добио садашњи изглед. Јужно од манастира, у његовом подножју, на извору Светиње подигнута је деведесетих година капела посвећена Светој Петки. Вода са извора се користи за излечење многих болести. Иконостас у цркви има посебну вредност. Манастир је активан и о њему брину монахиње.
2. Манастир Дивша
Манастир Дивша је женски манастир – у народу је познат и као манастир Ђипша. Смештен је на јужним падинама западног дела Фрушке горе, у прелепој долини обраслој густом шумом. По неким предањима, овај манастир је подигао деспот Јован Бранковић крајем XV века са манастирском црквом посвећеном Светом Николи.Због свог географског положаја и и велике удаљености од насељених места, ово је одувек био сиромашан манастир, стога никада није посебно ни привлачио пажњу Турака. Почетком XVIII века пао је под управу манастира Кувеждин од кога је удаљен пет километара, и годинама након тога покушавао је да поврати самосталност коју је стекао тек 1923. године. По неким тврдњама, ова два манастира су могла да падну под управу Хиландара, али то нису дозволили локални сељаци. Током бурне историје овај манастир, као и остали, био је много пута рушен и пљачкан, па тако и крајем Другог светског рата, када је манастир миниран. Том приликом је свод цркве делимично срушен а звоник тешко оштећен. Данас манастир чине Црква Светог Николе и спратни конак.
1. Манастир Врањаш посвећен светом Василију Острошком
У прелепом амбијенту у ували између сремских села Гргуревци и Манђелос, над извором светих врача – Козме и Дамјана, у непосредној близини култног места кутка посвећеног светом Јовану Шангајском налази се најмлађи фрушкогорски манастир који је посвећен Светом Василију Острошком. Прелепа дрвена црква – брвнара, у шуми стогодишњих липа, изграђена је од норвешког белог бора и чамовине набављене у Босни и Херцеговини, те својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских манастирских цркви, што га чини посебним. Ктитору ове цркве Милану Миланковићу, пореклом из Бродца код Бијељине, а који живи и ради у Перту у Аустралији, уручен је Орден Светог Саве. Миланковић је још 2011. године, боравећи на Фрушкој гори, обећао помоћ за изградњу манастира, међутим тада је доживео и тешку породичну трагедију. На Врањашу, где је сада подигнута црква и манастир, Миланковићева 16-годишња кћерка ођедном је изгубила свест. Превезли су је хитно у болницу у Београд, али јој није било спаса. Од тада су ожалошћени родитељи одлучили да буду ктитори цркве у знак сећања на прерано умрлу ћерку.
