Манастир Пустиња налази се у кањону реке Јабланице, двадесетак километара од Ваљева, на самом улазу у Пустињску клисуру. Манастирски храм је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и легенда каже да је настао у време српског краља Драгутина у 13. веку.
Манастир је у веома малој, скривеној удолини, са свих страна окруженој стрмим брдима. Поред средњевековног дела цркве, зиданог од камена са кровом од храстовине, половином 19. века дозидана је припрата, окречена у бело, на којој се налази звоник.
Неприступачност и скривеност овог манастира обезбедила му је релативно мирну егзистенцију у време турске владавине, тако да су фреске у унутрашњости цркве веома добро очуване.
Српска песникиња Десанка Максимовић, приликом обиласка манастира Пустиње 1992. године, оставила је записано своје одушевљење овом светињом. Овај запис и данас се чува у манастирској књизи: “Срећна сам што сам посетила ово Свето место. Како бих пошла на онај свет да овде нисам била и поклонила се иконама у овој Светињи?!”
Историја манастира Пустиња
Не зна се ко је и када основао овај манастир. У писаним документима се постојање Ваведењске цркве на овом месту први пут помиње 1572 године.
Народна легенда из овог краја каже да су цркве Јовање, Грачаницу и Пустињу градила три брата. Када су завршили градњу, једни су другима почели да показују шта су направили. Када су стигли до Пустиње, задужбине најмлађег брата, задивљени њеном лепотом, старија браћа рекоше: “Зашто и нама не каза да и ми сазидамо овакву цркву? Дао Бог да ти пуста остане!”
Ископавања која су вршена током реновирања храма, доказала су да је црква сазидана на темељима много старије. Приликом ових ископавања откривени су остаци темеља и неидентификовани гроб, много старији од саме цркве.
До цркве се, у стара времена, могло стићи само веома уском, стрмом стазом усеченом у литицу Беле Стене. Године 1962. пробијен је уски асфалтни пут од села Поћута, који је данас главни прилаз манастиру.
Упркос свом неприступачном положају, Турци су више пута успели да оштете манастир. Оштећен је 1683. године када је туда пролазила турска војска у свом походу на Беч. Опустео је за време Кочине крајине, када га је Бушатли-паша запалио.
Данас је Пустиња активан женски манастир.
Како стићи до манастира Пустиња?
Манастир Пустиња налази се у атару села Поћута, које је неких 19 километара удаљено од Ваљева.
До села Поћута постоји неколико аутобуских полазака из Ваљева. Од села до манастира има 3 километра.
Када се крене од Ваљева, новоизграђеном деоницом пута која повезује Ваљево са Бајином Баштом, одмах на изласку из села Поћута налази се стрмо скретање у десно.
Одавде се иде уским асфалтним путем три километра стално низбрдо, да би се коначно дошло до скривеног платоа са свих страна окруженог високим брдима. Готово целу површину платоа заузима манастирско двориште.
Манастир је веома скривен, тако да се не види ни са пута, ни са реке, све док не дођете на пар десетина метара од њега. Са северне стране заклоњен је шумовитим падинама планине Орловаче (752 мнв) а са јужне стране падином Беле Стене (772 мнв).
Шта видети у манастиру Пустиња?
На самом улазу у манастирско двориште, када прођете кроз капију, са десне стране видећете извор питке планинске воде, са чесмом подигнутом 1902. године.
Манастир Пустиња окружен је врлетним пејсажом са којим се стопио, тако да изгледа као да је интегрални део шума и стена које га са свих страна окружују.
Главна црква, посвећена ваведењу пресвете Богородице, зидана је у стилу рашке школе и представља необичну архитектонску целину. Зидана је од ломљеног и тесаног камена, а кров је покривен храстовином. Црква има једно кубе цилиндричног облика, са уским, високим прозорима.
Припрата са звоником, дозидана 1848. године, окречена је у бело и толико је различита од саме цркве да изгледа као да су две грађевине наслоњене једна на другу.
Црква је живописана за врло кратко време, од 15. марта до 25. јуна 1622. године, старањем игумана Јанићија Битојевића, о чему сведочи ктиторски фреско напис на западном зиду, изнад улазних врата. Сликари Никола и Јован потписали су се у ниши проскомидије, на сликаном саркофагу из кога израња лик мртвог Христа.
Фреске не красе само унутрашње зидове, већ и спољне фасаде. Тако је у пространој линети на северној фасади приказана Богородица са малим Христом названа “брзопомоћница”, јер “помаже у овоземаљским стварима.”
Добро очуване фреске у унутрашњости цркве истичу се својом разноврсношћу и јасним бојама. Ту се могу видети ликови светог Петра и Павла, Јована Крститеља, затим српских светитеља св. Саве и његовог оца св. Симеона, а наспрам њих су свети лекари Пантелејмон и Дамјан.
На јужном зиду, поред ктиторске композиције која приказује јеромонаха Јоакима како Богородици приноси макету пустињског храма, насликан је монашки узор св. Антоније Велики, а на западном зиду, као чувар улаза, приказан је Арханђел Михаило са исуканим мачем.
Такође су веома интересантне и фреске св. Константина и Јелене, затим велике композиције “Ругање Христу”, “Издајство Јудино”, “Улазак у Јерусалим”, “Силазак у Ад”, “Христос пред Пилатом”, “Ваведење пресвете Богородице” итд.
На јужном зиду припрате могу се видети иконе из 17. века: царске двери, на којима је осим уобичајене сцене Благовести у дну приказана и композиицја Богородичиног Ваведења, као и надверје са сценом “гостољубље Аврамово”. Изнад зидане олтарске преграде налази се оригинални иконостасни крст са распећем.
Манастир поседује зидани иконостас, сто је веома ретко, а посебно су познате фреске св. Јована са крилима, и приказ св. Силвестера мученика који се не појављује ни у једној другој српској цркви.
www.klubputnika.org
