Једанаестогодишњи Огњен Мићић своја преподнева проводи у школи, а након ње постаје мали воденичар у породичној воденици у Горњој Љубовиђи.
Огњен је један од последњих ђака пешака Горње Љубовиђе у Азбуковици, живописној подринској планинској области у залеђу Љубовије. Свакога дана он пешачи сат времена клисуром Љубовиђе до магистралног пута, где стаје аутобус којим стиже до основне школе. Дани се скраћују и често креће на часове или се с њих враћа по мраку, јер се у кањону раније смркава.
Живот га је учинио озбиљнијим и спремнијим за искушења од вршњака који живе у удобностима. Живети у кањону крај хучне и бистре Љубовиђе је лепо и романтично док планинске воде не подивљају и претворе се у бујице које руше све пред собом. Кад почну да веју снегови, треба имати снаге да се пробијају сметови. Огњен све те изазове прихвата мушки и поносно каже да никад не изостаје из школе.
Овуда је од римског доба, па све до 20. века, пролазио главни каравански пут од Подриња према Ваљеву и Београду, а тад је на водом богатој притоци Дрине радило мноштво воденица.
– Идем и по киши и по снегу. Километар није много, а аутобус иде редовно. Како онда да не дођем у школу – каже Огњен за “Новости”.
Многе живописне кућице у овом крају су опустеле, а само из понеке провирују старице неповерљиво посматрајући пролазнике у дивљини. Овај прелепи крај, као створен за туризам, практично је непознат модерној Србији и у њега долазе само посвећени љубитељи природе, ловци и спортски риболовци да лове пастрмке.
Светло у тамној клисури је кућа Мићића, у којој Огњен живи са сестром Маријом, мамом Смиљом, татом Владом и дедом Миломиром. Њихово домаћинство једно је од последњих живих у овом крају које се не предаје очају и чамотињи. Живо је и снажно, а породична стара воденица на Љубовиђи још ради, па бело брашно цури између тешког камења које покреће брза планинска река.
Огњен је поносан на своју воденицу и на то што му одрасли поверавају и улогу млинара, кад затреба.
– Ово вам је прекидач за воденицу – каже бистрооки дечак, показујући дугу мотку изнад воденичног камења којом се отвара јаз. – Кад га повучете, вода појури из јаза и покреће лопатице на осовини која врти воденични камен.
Огњен демонстрира и рад дрвене машинерије старе више стотина година и посетиоци посматрају како златножути млаз жита клизи под тешке камене точкове испод којих цурка мирисно бело брашно.
Вечерње Новости
