Došao jedan mladi, učeni gospodin u svoje selo. Posećujući prijatelje i poznanike stao im da im priča o svojim ogromnim naučnim i tehničkim uspesima.
Te pronašao je ovo, te pronašao je ono, projektovao mašinu, usavršio mehanizam,prepravio instrumenat…
Jednom reči, daroviti stvaralac, gotovo genije.
Hvaleći se svojim uspesima i svojim “ogromnim”znanjem ,mladi gospodin bi uzgred napomenuo da “Bog ne postoji” i da on to pouzadano zna.Slušao ga jedan seljak, njegov drug iz osnovne škole pa će mu reći:
“E brate, mnogo si učen i čuda si u stanju da stvoriš! Nismo znali da je naše selo rodilo takvog velikog graditelja i stvaraoca.Nego, kada stvaraš tako velike stvari, a znaš da Boga nema, da li možeš da stvoriš, evo, ovu malenkost?”
I, pošto su ležali na livadi, drug sa sela iščupa jednu travčicu i pokaza je svome učenom vršnjaku. Ovaj će na to, uz prezriv osmeh:”Pa to je bar prosto:postoji seme za sejanje trave i tako se prave gradski travnjaci, lepši nego seoski”.
“Dobro,dobro”, uzvrati seoski drug- “ali možeš li ti da napraviš semenku iz koje ova travčica niče?” “E pa to ne mogu!” “Dakle, ne možeš.Pa kada sa svom svojom učenošću ne možeš da dadeš život jednoj majušnoj travci, kako možeš trvditi da ne postoji ona snaga i ona mudrostkoja je udahnila život ne samo ovoj travci, već i tebi i meni i svima bićima na ovom svetu.”
