Лука Црпуљаревић има само осамнаест година, али је домаћин и младић за пример. Пре десет година остао је без оца, има сестру и мајку и стицејм тужних околности једина је мушка глава у породици. Није их изневерио, јер је овај млади Златиборац одличан ђак у Економској школи, али и вредан радник који није желео да породично огњиште у селу Семегњево зарасте у коров и буде само још једно у низу напуштених домаћинстава у златиборском крају.
уколико би вас пут навео на планинске пропланке у село Семегњево, у дворишту Црепуљаревића ништа не би указивало да ово домаћинство потпуно сам одржава један средњошколац са скоро свим петицама у дневнику. Лука има овце, јагњад, свиње, пластеник, воћњак и преко два хектара земље коју сам коси и припрема сено за стоку. Поред шупе наслагана стоје дрва која је сам обезбедио и исцепао.
Најмлађи је становник у том делу села, преосталим мештанима помаже кад год је у прилици и тако им измами осмех на лице.
„Kомшији сваког јутра музем краву јер он више није у могућности да обавља те сеоске послове због година, старијим бакама цепам дрва кад год треба, оне ми исплету џемпер јер не желим да им наплатим. Међутим, иако ми није нужда јер је од оца остала пензија, а од школе имам стипендију пошто сам одличан ђак, волим и да заврнем рукаве кад год је потрбено и тако зарадим неки динар. Улажем у кућу на селу, променио сам врата, прозоре, мало проширио собу. Имам у плану да сазидам шталу. Желим да кад би моји покојни отац и бака могли да ме виде да буду поносни на мене“, рекао је Лука.
Највећу подршку му пружају мајка и сестра, које се нису противиле његовој вољи да своје време и енергију уложи у рад на породичном имању.
Првобитно му је мајка спремала храну да носи са собом, али и тада је Лука показао да све може сам.
„Волим да поједем, али волим и да спремим. Нисам хтео маму да оптерећујем да ми стално кува и спрема у торбе. Већ сам научио да кувам, домаћа пита са ручно суканим корама ми је специјалитет. Али, знам да направим и ракију, дзем од наших домаћих шљива“, прича кроз осмех овај средњошколац.
Kаже да његови вршњаци и другари различито гледају на одлуку да ради на сеоском имању, док они време проводе на друштевним мрежама и на тренинзима.
„Живот у Семегњеву је мој велики животни учитељ. Рад на селу је мој хоби и мој спорт, најсрећнији сам кад све обавезе завршим и пијем чај у дворишту“, рекао је Лука.
Ипак, испред овог младића су поред рада и живота на селу и велики циљеви кад је образовање у питању. Матурант је и ове године уписује на факултет, нада се да ће успети ускладити и све обавезе око предавања и испита са радом на селу, јер не дозвољава да се врата на кући у Семегњеву трајно закључају.
„Себе за десет година видим као младог човека који је завршио факултет, ожењеног и са децом. Нисам ја никакав вук самотњак овде на селу и желим здраву и срећну проодицу. Можемо да живимо и на Златибору, ако послови то буду од нас захтевали, али домаћинство у Семегњеву не сме да се угаси. Овде сам пренео и славу да славимо, нема веће милине око срца кад запалите славску свећу испод слика својих предака“, поручио је млади Лука Црепуљаревић који је доказ да савремене технологије и „тик ток челенџи“ понекад и губе битку пред традицијом и старим породичним вредностима.
Извор: Ало.рс
