Ljubičice su stvorene Božjom promišlju u treći dan stvaranja, sa ostalim biljnim carstvom, ali su se na zemlji i u ovakvom obliku, pojavile nešto kasnije.
Legenda kaže da se to desilo iz majčinske žrtvene ljubavi prema sinu.
Evo te legende:
Jedan siromašan mladić, koji nije znao ko je i otkuda je, zapadne u rđavo društvo, koje ga do tamnice a zatim i do gubilišta dovede. U to vreme zakoni su bili veoma strogi za razbojništvo na drumovima i mladića na smrt osude.
Žalosno je bilo videti, kad su na gubilište doveli gotovo dečaka, koji beše veoma lep, razvijen i bistrog pogleda.
Gledaoci, a naročito žene, plakahu od žalosti. I jednome grofu pade na um da se u tom trenutku malo našali.
„Kome je žao ovog mladića, može ga na gubilištu zameniti“.
Neki od prisutnih odmah se ukloniše, baš kao da su ih silom na gubilište hteli povesti, dok se drugi nasmejaše toj šali. No, iz gomile iziđe jedna starica i reče:
„Ja hoću da ga zamenim. Pre deset godina nestao mi je sin i njemu je sad osamnaest godina. Drugovi s kojima je otišao i njega će do gubilišta dovesti, pa radi toga da bi ga Bog sačuvao, ja ću za njega umreti. Ali, i radi ovog ovde ja sam spremna umreti, jer mi ga je žao kao rođenog sina“.
I iziđe starica na gubilište.
Grofu beše neugodno da svoju reč povlači i on zamenu primi. Mladić, izbezumljen radošću koja ga je snašla, zahvali se starici, ali u to vreme iz nedara njegovih ispade srebrni medaljon sa ikonicom.
Starica vide medaljon, poblede, pa ne rekavši ni reči, vesela pođe gubilištu, uz progovorene dve tri reči svešteniku.
I pade sa ramena njena glava… Baš tu, na tom mestu njenog stradanja, izrasle su prve ljubičice.
Sveštenik je posle rekao mladiću da je starica bila njegova majka. Ona ga je poznala po medaljonu, koji mu je još u detinjstvu o vrat obesila i zato je ona umrla veselo za svoga sina.
Ovako je prema legendi, ljubičica kao jedan skromni mirišljavi cvetić, izrastao iz majčine ljubavi prema svome sinu, čiji je život otkupila sopstvenom krvlju.
Izvor:stil
