11. фебруара 1993. године напустила нас је чувена песникиња Десанка Максимовић. Рођена је у Рабровици (Дивци) код Ваљева 16. маја 1898. Нема која школа није организовала посете Десанкиној Бранковини, где је провела детињство и где је испраћена на вечни починак. Живела је непуних 95. година. На прославу њеног 94. рођендана, годину дана пред смрт, посетио ју је новинар НИН-а Борислав Гајић. Разговарали су о њеним песмама, које су њена једина “деца”, али и о томе како је 14 пута падала и ломила ноге. А говорила је и о својој првој и јединој љубави – Сергеју Сластикову Калужанину.
Радећи као професор васпитала је многе младе. Након завршених студија светске књижевности, опште историје и историје уметности Филозофског факултета у Београду, професорски позив започела је у Обреновачкој гимназији. 1923. одлази у Париз на годину дана, као стипендиста француске владе. Била је професорка у Првој женској гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од ученица била јој је и песникиња Мира Алечковић.
Своју прву љубав и будућег супруга упознала је као већ позната песникиња. Имала је већ 35 година када је окусила чари првог пољупца и осећај прве љубави. Звао се Сергеј Сластиков и био је руски емигрант који се због љубави према Десанки одрекао и своје каријере, стрпљиво је чекајући да му постане супруга.
– Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили. Нисам могла одмах да се удам, јер још је било деце (браће и сестара), који нису били изведени на пут. Сергеју сам објаснила да треба сачекати, јер моје наслеђене дужности морам до краја испунити. Био је племенит човек и схватио ме. Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом – описује Максимовић.
Сергеј Сластиков и Десанка Максимовић венчали су се 1933. године. Као млади кадет током Првог светског рата Сергеј је био заробљен од Турака и успео да се након бројних путовања дочепа Београда. Након венчања је завршио глумачку школу и добио понуду да оде у Скопски театар. Међутим, због Десанкине службе у Београду он је то одбио.
– Запослио се у издавачкој кући „Просвета” као преводилац руског језика. За свог живота превео је четрнаест књига. Писао је и песме за децу, потписујући се као “Калужанин”. Био је родом из Калуге, шумовите области близу Москве – каже Максимовић.
Када се удала, многи су били изненађени. Говорили су како је могла боље да се уда. Да су је многи тражили и за њом уздисали, али она је на то имала само један одговор: “Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела” – одговарала је Максимовић.
Иако је кроз свој радни век многе младе припремила за искорак у свет никада није жалила због тога што није имала децу. Као најстарија у родитељској кући, одгајила је бројну браћу и сестре. Бринула о њима све док нису постали своји људи. Тако је проживела осећај материнства.
– Касније, у браку, мој стваралачки рад ме целу испуњавао. Када бих написала једну песму, као да сам три детета родила. Толико бих се истрошила. Ја сам се сва давала – испричала је тада Десанка Максимовић.
Сергеј је преминуо 17 година пре Десанке Максимовић, 1976. године. Сахрањени су у Бранковини крај Ваљева, једно поред другог.
Опанак, Ноиз
