Траг
желим
да после снова
не остане
траг мој
на твоме телу
да понесеш од мене
само тугу и свилу белу
и мирис благ
путева засутих лишћем
свелим са јабланова
Kоментари уз песму Траг
Да ли сам ја, у Рачи и Шиду, преболео азијску колеру, како је у мојим папирима, у болници, писало, или је то била просто дизентерија, или тифус, то заиста не спада у поезију.
Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то био преживео.
Исто ми је тако тешко било и то што сам преживео – да сам се окупао, при уласку у болницу, у Вуковару, у води, у којој се, пре мене, већ била окупала – после неколико месеци – петорица. Обријане длаке пливале су у басену.
То ми је било тешко, јер сам, у оно време, био врло осетљив, осетљив поетично.
Поменута млада девојка са којом сам се био верио ухапшена је у Трсту и доведена на Ријеку. Она је одбила наређење полиције да иде из Аустрије и молила је за конфинацију. Хтела је да остане тамо где сам се и ја нашао.
Била је конфинирана на Ријеци, до краја рата.
Моја је мати имала, и на Ријеци, како рекох, неку рођаку, удату за трговца Вују, и они су измолили да ме из Вуковара преместе на Ријеку. А комичар Буца решио је ваљда – са небеса – да то буде тачно тамо где ме Аустрија није примила: у Академију ратне морнарице, која је била претворена у болницу.
Аустрија је тада била потучена, до ногу, у Србији, и нико више није био слат у Србију. Рањеници и болесници слати су, што дубље, у Аустрију.
Појавих се тако, снужден, изнурен, у дезинфикованом шињелу, на Ријеци, где сам, пре годину дана, живео тако весело. Сви су се чудили какав сам се вратио, а и ја сам се томе чудио.
У болници на Ријеци наилазио сам на многе од оних са којима сам некад тако весело играо, али је то било као у неком сну.
Сестре Церњајски биле су и сад лепе, и снажне као атлети, али су у болници биле бледе и тужне. Видех и моју играчицу Ромилду Морпурго. И њен смех био је престао.
Све се било променило.
Један ваздушни брод, из Италије, (Citta di Jesi) покушао је да бомбардује Ријеку, па се запалио и пао у море. То је, у оно доба, било ново оружје и представљало је ратну фантазмагорију.
Аустрија је спремала, против Србије, једну казнену експедицију, а рат се био, неочекивано, претворио у светску конфлаграцију.
Са својих прозора, у болници, видео сам Учку.
Тада сам, први пут, осетио и наслутио да ми живот неће бити онакав какав сам ја, да буде, желео, него да ме носи ветар судбине, који има неку мрачну снагу.
Почео сам био да пишем, кришом, песме за Итаку.
Пред пролеће, у болници Академије, јавља се тифус, пегавац. Болница се изолира. Одсечени смо од света шест недеља. Не може се ни у болницу, ни из болнице. Добијамо ињекције против тифуса, које су, у оно време, биле врло болне. На трбуху нам излази гука. Ходамо, по ходницима, као шашави.
У болници има једна засебна дворана, за епилептичаре.
Аустрија сматра, да су и епилептичари симуланти и отпушта их кућама само кад лекари присуствују нападу болесника и утврде да, заиста, болују од падавице. Мора да потврде три напада.
Лекари су исувише заузети и уморни.
Они, дакле, долазе на идеју да траже добровољце, међу пацијентима, који ће својевољно ући међу епилептичаре и помагати лекаре у том послу. Kао награду, такви пацијенти, добиће, после слободан излазак, и дању, и ноћу, у варош.
Ја сам дотле проучавао болесне, рањене, протезе, штаке, симуланте, и упознао позадину рата.
Нисам више био онај Црњански, као у Бечу.
Јављам се сад међу епилептичаре.
Проводим, шест недеља, као Рембо, у паклу.
Према изразу очију, тишини, меланхолији, код епилептичара, пред напад, успевао сам да наслутим кад ће напад почети. Епилептичари би, изненада, падали, као громом погођени.
Требало је тада имати при руци ћебад, на коју смо их хватали, да се не позледе о гвоздене кревете на којима су лежали. Праћакали су се као риба на суву.
Док би лекар стигао, имао сам да гледам остале епилептичаре како забезекнуто посматрају свог сапатника. То је било тужио, чемерно.
Сви епилептичари при нападу имају полуцију, коју је требало, исто тако, установити. То је било комично.
Затим смо палили шибице и посматрали рефлекс у зеници.
Ја сам, после неколико дана гађења, имао дубоко сажаљење према тим несретницима. Они су, после, каткад, тихо, певушили.
И у периоду кад су били „здрави“, то су били људи куриозне нарави и чудновате мисли. И Јулије Цезар био је епилептичар.
Занимљиво је да сам тада, први пут, почео да се гадим литературе и да дуго, после тога, нисам писао песме. Чему то?
Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна? Понављати то у стиху, у метру, у терцини, у кватрену, у октави, у сонету, столећима?
Зар није још ружније него епилепсија?
Тог лета враћен сам натраг у свој пук, у Бечкереку, а одмах затим послат у Галицију.
Kао сва та, музикална, царства, из XИX века, и Аустрија је имала специјалан начин кажњавања криваца у рату на изглед скоро хуман..
Политичком делинквенту би се суђење тобоже одложило на доба после рата, а пацијент би, у међувремену, одмах, без војне обуке, као прост војник, био упућен на ратиште. Са судским актима.
Таквом човеку, обично, да се врати жив, није било лако.
Тако сам и ја убачен у батаљон, први на реду, који је полазио у Галицију и тако сам ушао у вагон, на станици, у Бечкереку, уз плач и кукњаву Бечкеречана, који су знали да, већину, у смрт, испраћају.
Своју сироту матер сам био преварио.
Уверио сам је да сам ја одређен, у батаљону, у канцеларију. (Марсцхкомпание Но. 11).
ОПАНАК
