Када неко спомене Дучића одмах се помисли на изврсну љубавну поезију, на човека који је много писао о женама и љубави. У његовим делима не можемо да одгонетнемо да ли је писао о жени као бићу које воли или презире, али то вешто крије.
Једно је сигурно, ниједна жена не може остати имуна на Дучићеве речи. Значи ли то да је он жену и женску душу одлично познавао? Можда се баш зато и није женио? Или је нека посебна жена оставила траг на његовом срцу, који друге нису могле да избришу?
Једно сигурно знамо, Дучићев љубавни живот био је врло узбудљив. Био је прави Казанова –
Једна од највећих његових великих љубави свакако је била песникиња Магдалена Живановић.
Након завршене учитељске школе Дучић се запослио у Бијељини. Одмах се укључио у друштвени живот и убрзо основао и аматерску драмску групу. У то време централни догађај је била Светосавска академија, где ће Дучић и упознати своју прву љубав. Загледао се у Магдалену Магу Живановић, кћерку бијељинског трговца. Била је изузетно лепа и волела је да привлачи пажњу. Између Магдалене и Јована родила се љубав.
Нажалост, како то обично бива са великим љубавима, и њихова је била осуђена на пропаст. Добили су епитет бијељинских Ромеа и Јулије. Крајем 1893. они су се верили. Вероватно под његовим утицајем, Магдалена је почела да пише поезију и тако постала прва бијељинска песникиња. За њихову љубав се убрзо сазнало. Живели су у времену кад се класне разлике нису опраштале. Њен отац није дозволио да се она уда за Дучића.
Тешко је било овом песнику да се повинује забрани њихове љубави –
Убрзо, Јован напушта Бијељину и прелази у Мостар. Дописивао се са Магдаленом још неко време. „Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се са тобом, а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју“, писао је песник. Називао ју је: “једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом.”
О тој љубави су говорили:„Чекала га је цијели вијек и није га дочекала. А било је много љубави – на обје стране – а били су млади и лијепи.“ Дучић је био инспирација младој песникињи, али и она њему. На њеном гробу стоји натпис: „Овдје почива Магдалена Маги Николић-Живановић, прво надахнуће пјесника Јована Дучића и сама пјесник.“ Тај камен и сачувана писма су једини сведоци љубави рођене о Савиндану 1894. године.
Дучић није одустајао од љубавних авантура ни у познијим годинама –
Дучићев љубавни живот укључује и љубавну авантуру у Берну са младом Швајцаркињом, госпођицом Фогел, која се породила 1925. године. Њена мајка, госпођа Фогел се писмом обратила министарству, наводећи да је са поверењем примала у кућу Дучића који је тада већ прешао педесету, да је Дучић завео њену деветнаестогодишњу кћерку Антонаету и да он мора признати дете и обезбедити му издржавање.
Прича се да је госпођица Фогел била инспирација за неке његове стихове: Свеједно љубиш ли другог или мене/ Ти љубиш невино као цвет што цвета.
Колики је заводник био сведочи прича да је, чак, преотео вереницу свом пријатељу Алекси Шантићу –
Мало је познато и да је Дучић преотео вереницу свом пријатељу Алекси Шантићу, из хира или краткотрајне заљубљености то нико није знао. Након одласка у дипломатију прекинуо је сваки контакт са том девојком, изгубио је и њу и пријатеља.
Овај стасити и лепи Херцеговац сматран је за великог заводника. Прича се да је имао много авантура, љубавница и буран љубавни живот, али да ниједна жена није успела да укроти његово срце. Дучић се никад није женио.
Пише: Јелена Радмиловић/ Култивишисе.рс