“Kо хоће да доживи чудо мора се радовати као ласте”, кажу стихови Десанке Максимовић чије се чудо звало Сергеј.
Многи кажу да је најлепше стихове о љубави написала баш она – Десанка Максимовић, коју памтимо као углађену и елегантну госпођу, косе уплетене у пунђу, са шеширом на глави и осмехом тајанственим попут оног ког је насликао Да Винчи довека мистериозној Мона Лизи.
Потомкиња српског кнеза и војсковође Јована Симића Бобовца и племкиња српске поезије, Десанка Максимовић писала је, рекли би, баш онако како је и осећала. Свим својим срцем давала се песмама које су биле њена деца. Стиховима нас је учила да се надамо и да волимо, онако храбро и бајковито како је она волела једног Сергеја.
Славна песникиња се први пут пољубила са 35 година
Памтимо сви оно – “Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да”… Тако је и Десанка чекала своју срећу и то, рекли бисмо по данашњим стандардима, предуго.
Прича се да је ваљевска гимназијалка била заљубљена у Драгољуба Обрадовића. Међутим, велика Десанка Максимовић очигледно није признавала те дечије, школске симпатије. У интервјуима је говорила да је Рус са којим је провела цео живот био њена прва љубав.
После славне ваљевске гимназије и студија књижевности и историје уметности на Филозофском факултету, Десанка Максимовић добија стипендију француске владе и одлази у Париз 1923. године. Била је професорка у Првој женској гимназији, а прву љубав – и свог супруга упознала је као већ позната песникиња.
У једном интервјуу говорила је о томе како је упознала човека са којим је провела живот.
“Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Kасније смо се зближили”, причала је славна песникиња.
Обоје су дуго чекали на срећу
Варнице које су прштале између двоје песника биле су очигледне, али иако је Сергеј Сластиков хтео да одведе Десанку пред олтар – она није тако лако пристала на његову брачну понуду. Морао је да чека да она испуни све своје дужности и обећања.
Пошто је била најстарија у родитељској кући Десанка је сматрала да пре удаје мора да изведе на пут “децу” – млађу браћу и сестре. Објаснила је заљубљеном Русу завет који је сама себи дала и словенске душе су се разумеле.
– Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом – описује Максимовић.
Љубав због које је руски кадет оставио све
Сластиков је био руски емигрант, млади кадет кога су током Првог светског рата заробили Турци. Дуго му је требало да допре до Београда, а онда се 1933. године оженио Десанком, коју је чекао и стрпљиво волео.
После венчања је завршио глумачку школу и убрзо добио понуду да глуми у позоришту у Скопљу, али је истом брзином то и одбио – због Десанкине службе у Београду.
“Запослио се у издавачкој кући „Просвета” као преводилац руског језика. За свог живота превео је четрнаест књига – говорила је наша песникиња.
И Сергеј је био поетска душа, дечије песме које је писао потписивао је као “Kалужанин” – у славу своје родне Kалуге, шумовите области близу Москве.
“С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом”
Многи су били изненађени Десанкином одлуком да се уда за сиротог руског емигранта, говорећи јој да је могла боље. Многи су је тражили, многи су јој се надали, али она их је двема реченицама заувек одбила од себе, дајући на знање да је Kалужанин чудо којем се надала и љубав о којој је дуго писала.
“Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела” одговарала је Десанка.
Сергеј Сластиков Kалужанин преминуо је 1976. године – скоро две деценије пре Десанке која је довека остала верна њиховој љубави.
Сахрањени су једно поред другог, у њеној вољеној Бранковини. У густој шумадијској шуми положено је двоје вечно заљубљених, а на њиховом гробу налази се макета руске цркве, као својеврстан симбол бајке коју су за живота својом љубављу исписали.
ДНЕВНО
