Leskovački govor – simpatičan, autentičan i prepoznatljiv. Govor Leskovca i okoline spada u prizrensko-južnomoravski govorni tip prizrensko-timočkog dijalekta. Autentičan je u odnosu na susedne i slične govorne varijetete kakvi su niški ili vranjanski.
Kao jedan od nosilaca lokalnih specifičnosti, leskovački govor je imao sopstvene korene i pravac razvoja, kao i drugi dijalekti srpskoga jezika. Evo i jedne priče “iz stari Leskovac” koju je od zaborava sačuvao Tomislav N. Cvetković, poznati književnik iz Leskovca.
Leskovački rečnik za početnike: Vodič za brzo savladavanje južnjačkih “bezobraznih” izreka
Godine 1900. odlazi Gorča ćata iz Leskovac sa regrutima u Vranje i spiskom njihovih imena i prezimena. Tri regruta – istog imena: Milan Stojanović.
Uz spisak neki vodnik iz vranjskog vojnog okruga zvani Sutra i stade prozivati. Prozove: Milan Stojanović! Niko se od regruta ne odazva. On štiklira to ime.
Pročita ga malo kasnije opet: Milan Stojanović! Niko se opet ne odazva… Desilo se to i treći put. Kad je završio prozivku, okrene se Gorči ćati, pa mu reče:
– A bre, ćato, pa ovde ti nema svi regruti!!
– Tuj su svi! Daj ovam taj spisak pa će vidiš da su tuj!
Uze ćata spisak i pročita štiklirane regrute:
– Milan Stojanović Golotroče!
– Ja!
Milan Stojanović Zver!
– Ja!
– Milan Stojanović Bliznak!
– Ja! – odazva se treći.
Vodnik zvani Sutra priđe Milanu Stojanoviću Golotrpčetu i reče:
– Je li, bre, što se ti ne odazva kad te je prozva, a?!
– Znam li, bre, vodniče, koga ti Milana prozivaš i od koju familiju!
Da si kazaja ,,Golotrpče’’, ja bi znaja, ovakoj što znam na koga Milana Stojanovića ti misliš!