Godišnje kroz manastir prođe oko milion ljudi tražeći svako na svoj način mir, izlečenje i utehu
Manastir Tumane, Tumani ili Tuman je jedan isti, ali ga narod i vernici zovu na sva tri načina i svi su u pravu. To je najmnogoljudniji muški manastir, ali i sa najmlađim bratstvom. Većina monaha koji pripadaju ovom manastiru su starosti između 30 i 40 godina. U tome je i čar ove svetinje, koja je godinama tavorila u skromnosti i bila nepoznata široj javnosti. Kada je 2014. godine došla grupa monaha, u do tada ženski manastir, zatekli su ga u lošem stanju, pa su veoma brižno i sa puno elana prionuli da rade, grade i napravili jedan od najpoznatijih i najposećenijih manastira u Srbiji. Naime, ovde godišnje prođe oko milion ljudi tražeći, svako na svoj način, mir, utehu, izlečenje….Postao je jedna od važnih domaćih destinacija domaćih turističkih agencija.
Inače, prema predanju, manastir je dobio ime kada je veliki srpski junak Miloš Obilić bio u lovu i čuo da u grmlju nešto šuška, pomislio je da je to neka životinja i odapeo strelu. Kada je prišao da vidi svoj plen, ugledao je ranjenog isposnika, koji je živeo u blizini manastira u obližnjoj pećini. Miloš je tada poneo na rukama ranjenog Zosima Isposnika, koji je u jednom trenutku rekao „Tu me mani i pusti me da umrem“. Na mestu gde je Zosim izdahnuo, Miloš je počeo da gradi manastir, koji i do danas odoleva vremenu i svojom lepotom privlači veliki broj poklonika.
Kako je izgledao u ta davna vremena ne može se sa sigurnošću utvrditi, jer ne postoje pisani dokumenti o tome. Manastir se u turskim popisima prvi put pominje 1572 – 1573. godine, a potom u vreme Sultana III (XV vek) zapisano je da su u manastiru živela dva monaha i da su plaćali dažbine turskoj državi.
Kroz viševekovnu istoriju ove svetinje, manastir Tumane bio je građen, paljen, rušen i opet obnavljan više puta. Recimo, poznato je da su se u Tumanu pred veliku seobu Srba (1690. godine) sastali Arsenije III Čarnojević i grof Đorđe Branković kako bi podunavske Srbe podigli na ustanak protiv Turaka.
Podaci kazuju da je da je u periodu vladavine knjaza Miloša, iz neobjašnjivih razloga, manastir miniran i do temelja srušen. Prvi svetski rat i mnoge okolnosti ostavile su manastir 14 godina bez crkve, tako da je sadašnja građevina podignuta i osvećena tek 1924. godine.
Danas manastir leži, u svoj svojoj lepoti i jednostavnosti, u podnožju golubačkih planina i Tumanske reke. Na hiljade vernika ili radoznalih ljudi, turista i znatiželjnika hrli ka manastiru kako bi našli, pre svega utehu i lek za mnoge bolesti. Za ovaj manastir su vezane mnoge autentične priče o isceljenju i zato su redovi pred manastirom ogromni. Ući u crkvu je moguće samo za one veoma strpljive, jer na desetine ljudi u tišini i nadi čeka u redu. Zaduženi olakšavaju to čekanje i vernicima nude kafu, čaj i mekike. Molitve se obavljaju tako što monasi ispred, pod otvorenim nebom, drže molitve i upućuju narod u ono šta treba da rade kako bi njihova molba bila što delotvornija.
Na udaljenosti od oko kilometer od manastira, koji većina vernika prepešači, nalazi se u dubokoj šumi čuvena isposnica Svetog Zosima. U ogromnoj steni na uzvišenju nalaze se dve pećine, koje su povezane uskim prolazom. U jednoj od njih živeo je prepodobni Zosim, a u drugoj se molio. Ljudi ulaze sa velikim poštovanjem i molitvom na usnama verujući da će im pomoći u izlečenju i dobrobiti u daljem životu.
Pored ove pećine isposnice izbija čudotvorni izvor iznad koga je prelep šumski vodopad. Ljudi strpljivo čekaju u redu da bi zahvatili vode sa ovog izvora, za koje kažu da pre svega leči oči. Narod strpljivo čeka u redovima jer veruju u izlečenje , utehu i izbavljenje od nevolja. U jednom stanju dođu, a kao novi ljudi odu. U manastirskom letopisu zapisani su mnogi slučajevi čudesnih isceljenja od kancera, leukemije, neplodnosti… Ko veruje u čuda neka dođe i pokuša. Onaj ko je sumnjičav, ako ništa drugo, uživaće u uzvišenoj lepoti kraja i divnih monaha.
Pogledajte u videu kako izgleda molitva ispred čudotvornog manasira Tumane.
Autor: Gordana
