У српској народној традицији посебно место заузимају женска оглавља. Поред естетске улоге, покривања косе и декорације главе, оглавља су у прошлости имала и важну заштитну (магијску) улогу у обредним церемонијама и битним догађајима у животу. По врсти и начину украшавања жена већ на први поглед могло се разликовати у којем је добу живота, брачном статусу и друштвеном и економском статусу.
Девојчице су најчешће ишле гологлаве, или су косу покривале једноставним марамама. Девојке стасале за удају са статусом „удаваче“ почињу да косу чешљају на раздељак и крајеве уплићу у перчине-витице или плетенице. Када девојка буде испрошена она почиње да прави своје оглавље. Свака жена је сама украшавала своје оглавље, па се на оглављима која су углавном имала исте или сличне кројне одлике истицала маштовитост и креативност, али и умеће при изради. Капе су се у породици наслеђивале, а у случају лоше финансијске ситуације оглавља за свадбене потребе су позајмљивана у родбини.
Нарочито су занимљива свадбена оглавља која су украшавана и религијским и паганским обележјима. Поред неизбежних крстастих мотива који су означавали верску припадност, оглавља су украшавана огледалима, прапорцима и пауновим перјем. Ови елементи су имали заштитну улогу, а по народном веровању одбијали су “зле чини“ од невесте. Постојала су оглавља која су жене носиле након удаје о сваком битном догађају и појављивању у јавности, до првог порођаја. Улога поменутих оглавља је такође имала заштитну улогу.
По лепоти и разноврсности, те по богатству и врхунској изради посебно се издвајају оглавља Српкиња са простора Косова и Метохије. Сваку регионалну целину на овом простору, у протеклим вековима карактерисало је по неколико различитих покривала за главу – све у зависности од брачног и економског статуса жена. У основи сваке капе је била плитка капица која би покривала теме и косу саплетену у плетенице. За основу су нашивани украсни пешкири, као и кићанке од разнобојних перлица, прапораца и кованица.
Власници старинске одеће су ретко продавали ношњу, најчешће се она у виду девојачке спреме наслеђивала са колена на колено.
Ношња Косовског Поморавља је сеоског типа. Најстарије покривало удатих жена јесте оглавље „крпа“. Жене су је носиле од удаје до смрти о сваком битнијем догађају. У основи је плитка капа купастог облика украшена пешкиром и перлама. Са обе стране од слепоочница спушта се до рамена кићанка од бућки, перлица и реса. За капу је на темену причвршћена крпа од чоје правоугаоног облика, црне боје, која сеже до испод струка, при крају су пришивени орнаменти црвене боје а изнад њих шљокице у облику куле или троугла на крају је реп поткићен дукатима и ресама. Крпа се причвршћивала испод браде.
У области Космаја, Колубаре и Груже, девојке које су стасале за удају носиле би оглавље које се називало ћелепуш – плитка, црвена капа од сукна, купастог облика. Феномен дугог трајања јер је ношана све до половине 19. века.
Када девојка постане невеста, ћелепуш би заменила невестинским оглављем – смиљевац. Ову капу је правила невеста, са својим другарицама уз певање ритуалних песама. Сваки елемент на капи је имао симболичко значење. Капа се састојала од нанизаног новца – могла је имати и до 300 новчића, а могла је да има и златнике. Присуство новца је указивало на социо-економски статус невесте. Горњи део капе је био украшаван разним биљем (босиљком, наном, мајчином душицом и слично), које је имало своје место у народној религији Срба. Босиљак је сматран моћним апотропејским средством, али ипак је на капи доминирало цвеће смиље. Оно је сматрано девичанским цвећем које указује и на девичански статус будуће младе. На самом врху капе се налазило пауново перје. Веровало се да око на перју може да одврати и заштити младу од урокљиваца. Поред тога, поседовање пауновог перја је указивало на виши социо-економски статус. Сиромашније невесте би, уместо пауновог перја, носиле перје ћурана или кокоши. На крајевима капе су стајали и прапорци јер се верује да зли демони беже од буке. Са задње стране капе налазио се дувак – пешкир од танког, белог платна. Он је имао практичну функцију – држао је капу да не падне с главе.
Невеста би после вечања још 40 дана, свакодневно, носила смиљевац, а после тог периода, све док не затрудни, само недељном и празницима. Након тога, капа се расформира, а новац се чува као породична драгоценост. Користио се за декорацију неких других предмета, или би се уступао сиромашнијим девојкама за њихово венчање.
У источној Србији су невесте осим смиљевца често носиле оглавље под називом трвељи са превезом. Трвељи су биле две јако дебеле плетенице уплетене од праве женске косе са додатком вуне, или туђе косе.Те плетенице су се везивале тако што се најпре спусте између уха и образа, а затим се врате испод уха и вежу на потиљку. Трвеље су невесте украшавеле цвећем, перлама, шљокицама, украсним иглама и низовима новца. Преко трвеља стављен је превез у виду правоугаоног комада тканине, који је захватао половину темена и спуштао се до половине леђа. Превез је кићен нискама новца, бојеним перјем, пауновим пером, прапорцима и ланчићима са привесцима. Сви ти украси осим декоративне имали су и апотропејску улогу, да заштите невесту од злих утицаја.
Веома декоративну врсту оглавља носиле су невесте у Мачви, у виду тешке капе зване наниз, са свих страна искићене сребрним новцем. Ова капа продужавала се низ плећа и преко груди и била искићена смиљем и понекад ружом. Дан после венчања младе у Мачви су носиле оглавља под називом конђа и обрадач, богато декорисана комплетом накита познатим као укови и куке. У Војводини су невесте носиле високе округле капе кофире прављене од картона и обложене вештачким цвећем и трешњама. На врху ове капе стајало је закачено пауново перје са огледалцем у средини. Омиљено оглавље, посебно имућних војвођанских невеста, била је и капа златара или злаћанка.Ове капе имале су издужен облик са два пара трака. Израђиване су од свиле, атласа, сатена или броката обично беле, жуте или плаве боје. Цела површина капе украшена је златовезом са мотивима срца, лале и љиљана. Златара се украшавала и стакленим камењем, шљокицама и стакластим перлицама.
Када прође година од вечања, невеста добија статус удате жене и обавезно носи оглавље удате жене – конђа које се састоји из два дела. Први део је плитак, дрвени подметач који се ставља на само теме. Преко њега се ставља марама од обичног платна – убрадача, савијена по дијагонали чија сва три краја слободно падају. Да би се сакрио дрвени подметач, ставља се декоративна трака од плиша или свиле – кумаш. Место ношења дрвног подметача указивало је на регионалну припадност. У Шумадији се носила високо на темену, при чему је готово цео предњи део главе остајао непокривен.
Од половине 19. века ћелепуш замењује фес који је висине 5 цм, израђен од црвене чоје. Обавезно је био декорисан свиленим, црним кићанкама, а могао је бити декорисан и везом, гајтаном, металним новчићима, тепелуцима – врста округле плочице која је причвршћивала горњу површину феса. Око феса су девојке обмотавале плетенице. Невесте су и даље носиле смиљевац, а удате жене конђу.
Временом долази до радикалних промена. Избацују се компликована оглавља и све се поједностављује. Девојке носе слободније фризуре, по узору на градске. Секу шишке и таласасто обликују косу иза ушију. Коса се колмовала. Што се тиче статуса невесте, већ од 1860. смиљевац престаје да се носи. Њега замењује фес који добија нове елементе – венчић и вео – по угледу на градску невесту. Удате жене и даље носе конђу, али паралелно с њом почињу да носе фес са тепелуком. Да би се разликовале од девојака, удате жене су носиле бареш – декративна трака од плиша или свиле која је могла бити украшена везом и која се постављала око плетенице.
Између два светска рата девојке су ишле гологлаве или су носиле куповне мараме квадратног облика, савијене по дијагонали и везиване испод браде. Невесте носе само венчић и вео. Удате жене почињу да се забрађују, најчешће белим марамама, које носе испод браде.
Извор: КМ Новине, Ђорђе Башчаревић, nadica-janic.blogspot.rs, Надица Јанић.
