Неки од средовечних љубитеља лепота Србије, сећају се времена када су приликом посете Лепенском Виру, најстаријем урбаном насељу у Европи, морали да сагињу главу да не би ударили у кровну конструкцију од салонита, или пак неку од мноштва потпорних дрвених греда. Зато ће им призор новог Визиторског центра, огромне стаклене „шкољке” која данас наткриљује ископине изгледати још величанственије, иако је он заисте здање без преседана, како и заслужује једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта.
Под импозантним провидним кровом који омогућава да простор налазишта буде заклоњен, али да се сачува импресија природног амбијента, посетилац стиче утисак да се налази у једном од најбољих музеја света са сасвим ексклузивном садржином. На руку аутентичности иду звуци поја птица, хука ветра и таласа реке “хранитељице”, најзаслужније за настанак нарочитог терасастог насеља, који допиру из звучника.
Овај локалитет, смештен на десној обали Дунава, у Националном парку Ђердап, име је добио по дунавском виру. Био је седиште једне од најсложенијих култура праисторије која се ту задржала због идеалног положаја, иако место где је сад Визиторски центар није оно које су населили древни Лепенци. Оно право је потопљено због изградње Хидроелектране „Ђердап 1”.
Пре но што ће приступити међународном пројекту од великог значаја за снабдевање становништва електричном енергијом, Србија и Румунија су решиле да истраже подручје које ће ускоро Дунав потопити.
Сами почеци ископавања на овом терену 1960. године, заправо, нису обећавали сензационална открића. Први истраживач Обрад Кујовић, мислио је да ће ту наћи само периферно налазиште старчевачке културе, из око 5.000 година пре нове ере и остатке античког утврђења, каквим је подручје обиловало. И још се против ископавања побунио Дунав, носећи заостатке прошлости, али онда, 1965. године, истраживање преузима академиг Драгослав Срејовић, а држава решава да „закопа” дубље, будући да је ниво воде требало да се подигне за читавих 12 метара.
Формирана је Републичка комисија за испитивање и заштиту споменика културе у Ђердапу која је, преко Археолошког института у Београду организовала планску акцију откривања и истраживања налазишта на угроженом терену, како би се предупредила евентуална штета. Сондирањем је обухваћено свега 52 квадратна метра, али су испод незанимљивих остатака сиромашног неолитског насеља, почели да се помаљају остаци нечег што ће се испоставити као сензационално. Био је то траг до тад непознате културе, сасвим нов садржај у европској праисторији.
Откривање ове ризнице текло је сукцесивно, па је прво, 1966. године откопан већи део насеља са импозантним остацима архитектуре које је данас у потпуности реконструисано. Свих седам „тераса” је данас презентовано на доличан начин, “пресликавањем” терена одакле су „скинуте”. Године 1967. нађене су бројне камене монументалне скулптуре, које се за сада тек повремено приказују јавности, а 1968. године истражен део некрополе, са до сада откривених 136 гробова, које, археолошки обрађене, публика није видела. „Покојници су били оријентисани паралелно са током Дунава, са главом постављеном низводно”, објашњава Владимир Нојковић, директор туристичког простора Лепенски вир. Наука још није објаснила до краја тај посмртни обичај.
Академик Срејовић је својевремено о свом открићу писао да се ради о једној од “најчуднијих и најблиставијих култура у чијим су оквирима, знатно пре почетка неолитске епохе, остварене форме и исказане идеје које заузимају истакнуто место у општој историји људског духа”. Детаљним упоређивањем, постављен је закључак да је овде поникла прва монументална уметност средње и југоисточне Европе и настали најстарији облици организованог друштвеног, привредног и религиозног живота у Подунављу.
Јер, скулптурама начињеним обрадом великих облутака од камена пешчара, није било равних, а ни сличних у било којој до тад откривеној култури мезолита и неолита. Округласти човечуљци данас делују по мало и карикатурално, али је њихов израз лица препознатљив и у сваком изразу изненађења савременог човека, што сведочи о њиховој свевремености. Та лица имају нечег и рибљег, што није чудно с обзиром на главну намирницу на лепенској трпези, и можда божанства Дунава којима су се Лепенци молили.
Док фигуралне скулптуре јасно приказују ликове, орнаменталне представљају далеко већу загонетку. “У овим се знацима очигледно крију бројне представе или симболи које ми данас не можемо да разумемо, а вероватно су били веома важни за становнике Лепенског Вира”, примећује Нојковић да недостају још неке коцкице у сложеном мозаику знања о налазишту.
Налази, од којих су најранији датовани у време од преко 8,5 хиљада година, укључују остатке бројних станишта јединственог трапезастог облика, као и накит, алатке од камена, кости и рога. Насеље је било у облику потковице, са отвором ка Дунаву, и трговима где су Лепенци распредали приче након напорног дана, али ту и сахрањивали своје мртве, под условом да су били деца или уважени старци. Гробови су нађени и у кућама, иза огњишта од тешких камених блокова и окружени скулптурама. Свеже боје основа кућа древних рибара и ловаца у Визиторском центру, црвена, окер и жута, стварају осећај да су их мајстори управо офарбали, иако у том смислу није накнадно интервенисано. С друге стране, холограмске презентације у специјалној витрини у сали за сталну поставку, саставном делу овог музеолошког гиганта од 4.000 ква- драта, пружају увид у два виђења надземног остатка кућа.
По варијанти академика Срејовића, стамбени простор становника Лепенске заједнице личио је на шатор, а по мишљењу археолога Душана Борића, станиште је задњим делом било укопано у земљу, у падини окренутој Дунаву. Оно око чега се наука сложила јер је имала довољно доказа, уочљивих и “обичном” свету са галерије која надвисује налазиште, јесте да се у средишту насеља налазио највећи трг, место обављања разних ритуала. “На основу облика подова кућа који представљају правилан засечени кружни исечак, а узевши у обзир да су сви подови истог облика само различитих димензија, претпоставља се да су ови праисторијски градитељи располагали одређеним геометријским знањима”, каже Нојковић. Скулптуре смештене око огњишта, у ствари су реплике, док су оригинални “човечуљци” налазе у Народном музеју у Београду, под чију бригу потпадају покретна културна добра овог локалитета. Међу њима се издвајају често приказивани Родоначелник, Прародитељка, Адам, Водена вила, Хронос…
Накит, посуде, оруђе и други мобилијар од камена, кости, рога изложени су у витринама. На компјутерима је могуће видети 3Д виртуелни живот “старог” Лепенског вира, богат и разноврстан за то доба, а преко улазница са дигиталним апликацијама, ово је доступно и код куће.
Читаво заштићено подручје око Лепенског Вира је 2011. године проглашено за Туристички простор због изузетног значаја за даљу развој овог подручја., када је и отворен Визиторски центар. Нјегова је висинска кота виша за 30 метара од оригиналне, И померена 100-ак метара северозападно од места кога су Лепенци у своје доба мезолита настанили. Ко је ту раније живео, питање је које је остављено будућим генерацијама археолога, са футуристичком опремом.
Мало узводно , уздиже се Капетан-Мишин брег, назван по најпознатијем становнику Доњег Милановца. Одатле се јасно види Дунав, овде разливен на читавих 3,2 километара, да би се ускоро, у Ђердапској клисури, сузио и продубио до најдрастичнијих кота. Изградњом Хидроелектране, потопљено је и дунавско острво Пореч чији су се становници преселили у Доњи Милановац.
Прича о Капетан-Миши врло је узбудљива и сведочи да народ вреднује његова доброчинства. Наиме, он је стекао флоту од осамдесетак бродова, почињући од врло скромног иметка, а великом вештином трговања. Савременици га памте као „човека широка духа и племенита срца, код кога особина тврдичлука уопште није постојала”. Зато је делио шаком и капом, па су се од тог доброчинства многи школовали, многе удавале са миразом, дугови многих опроштени и многи спашени од банкротства.
Можда је Капетан Миша био тако широкогруд јер је растао на једној од најлепших тачака Србије, коју с румунске стране надвисују Карпати, а са наше, шуме и сте- ње Мироча, испресецане ливадама пуним лековитих биљака. Нешто је у тој лепоти интригирало и Старе Грке Аргонауте да крену у потрагу за Златним руном. Пронашли су само златоносну реку Пек, у близини, и наденули јој име по „овчјој вуни” коју су полагали на дно корита и тако испирали злато. Стари Грци су Дунав звали Истар, али искључиво његов доњи ток, који се из њхове визуре завршавао код Гвоздених врата, односно Ђердапске клисуре. Утемељивач историјске науке, Херодот, реку Истар назива „северним Нилом”, по светски познатијој „хранитељки”.
У то време почетака нове ере, ове крајеве насељавају Трачани, а потом, у 4. веку пре нове ере Келти, који својим језиком обликују назив Дунава, или “велику воду” . Као организовано насеље, ДоњиМилановац се први пут помиње у 17. веку, и то под именом Бања. Немирна времена и страх од Турака, натерали су тадашње житеље да се преселе на острво, и надену му име Пореч, по реци која се ту улива.
„Због честих поплава по наредби кнеза Милоша Обреновића из 1832. године, Пореч је пресељен са нижег острва на вишу десну обалу Дунава”, наводи Нојковић. Уз то је и промењен и назив места у Милановац, по кнежевом прворођеном сину Милану.
Било је то једно од првих насеља које је саграђено по регулационом плану План је “потписао” војвода поречки Стефан Стефановић Тенка. Три деценије касније, 1859. године, када је под планином Рудник настао Горњи Милановац, овај на Дунаву добија одредницу Доњи.
Данас је овај град незаобилазно место застајања на путу ка Лепенском Виру, и даље, Ђердапу и Кладову. Он очарава миром и љубазношћу мештана, кој ће једва чекати да госту испричају занимљивости свог краја.
Фото: Лука Шарац
Текст: Драгана Николетић
