Легенда, на коју су Сремци изузетно поносни, каже како је Срем рај на земљи по божјој вољи и заслузи марљивих људи. Када је бог, по легенди, делио поседе позва себи представнике племена и народа целе земаљске кугле. Још задана бог сваком додели парче поседа и они задовољни одоше кућама. Но, тек негде у сумрак појави се Сремац за свој део земље. Бог рече како је окаснио пошто је све подељено.
Слежући раменима, помисли како је опет прошао к’о „бос по трњу“, Сремац једва прозбори да није стигао раније пошто је требало нахранити чељад и стоку. Уверен да чује истину, Бог се смилује на Сремца и подари му „део свог раја на земљи“ – посед између две реке, Дунава и Саве, са планином Фрушком гором.
Благодати Срема као раја на земљи уочио је још пре 17 векова један од најпознатијих Сремаца, славни римски император Марко Аурелије Проб. Као поуздан ратник одважни Сремац био је на царском двору у Риму. Тамо је први пут осетио благодати вина „пића богова“.
Доласком на службу у свој Срем, ондашњи царски град Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу, несташном и пргавом Сремцу никако није одговарало даље одрицање од употребе вина. Јер, царском одлуком најстроже, лети глава, било је забрањено ширење винове лозе даље из срца римске империје, Италије.
Али, Сремац није Сремац ако се лако предаје. Проб, поред царских контрола и претње смрћу, успева да прошверцује чокоте винове лозе. Својом царском руком, под његовом строгом контролом и велом најчуваније тајне, петнаестак километара од царске палате Сирмијума, где је проводио дане, посадио је лозу у атару Шуљамска главица на обронцима Фрушке горе. Винова лоза се веома добро примила. Пристигло је убрзо и прво вино. Годинама је била загонетка осталим римским императорима откуд вино у царском граду Сирмијуму.
Мало по мало, и ствар „пуче“. Рим бесан, али Проб прави бизнис. Винову лозу продаје осталима и шири је Европом. Тако виновој лози многих земаља Европе, неких данас веома значајних произвођача, постојбина је Срем.
Извор: narodnatradicija.wordpress.com
