Лазарева субота празнује се тачно осам дана пед Васкрс, уочи празника Цвети. Празује се у спомен на праведног Лазара, следбеника Христовог, кога је син Божји васкрснуо из мртвих.
Многи обичаји и ритуали везани су за овај дан, а један од најлепших је ритуална поворка позната под именом лазарица. Ова поворка некада је била позната широм Србије. Њу је, као и празник, легенда везивала за цара Лазара. Причало се да је поворку увео српски цар и да се тада обичај одржава сваке године, на његов имендан- Лазареву суботу.
Лазарице су женска поворка. Број учесница је често варирао- у неким крајевима су ишле по две, три, а негде и у групама од по 10 и више. Скупину су најчешће сачињавале девојке стасале за удају. За њих је учешће у лазарицама била нека врста иницијације. То је била прилика да се прикажу селу као одрасле и спремне за ступање у брак. Обичај је био да, ако се девојка не уда, треба бар три пута да учествује у лазарицама. Уколико то не учини, веровало се да ће је сустићи нека несрећа.
Лазарице су имале подељене улоге. Главне су биле лазар и лазарица. Лазар је била девојка обучена у мушко одело и наоружана штапом, мачем или јатаганом. На глави је имала клапак украшен цвећем и перјем. Лазарица је носила свечану женску одећу, а главу је прекривала белом марамом или танким велом, тако да јој се лице није видело.
Остале учеснице су, такође, биле свечано обучене, а уз поворку је често ишао и вођа, који је бранио девојке од насртљивих младића.
За свој наступ лазарице су се увек дуго и брижљиво спремале. Некада се те припреме трајале и по неколико недеља.
Поворка се кретала на дан празника у рану зору. Ишло се од куће до куће. Пред сваком кућом лазар и лазарица изводили су посебан плес, а остале учеснице су их пратиле песмом којом су изражавале жеље за срећу и напредак куће и укућана.
Песме су биле прилагођене конкретним приликама, одређеној кући или особи. Било је песама посвећених девојци за удају, младенцима, трговцима, кмету, малом детету, трудници…
Појединим песмама лазарице су растеривале зле силе, а нарочито змије, које су у то доба године биле велика опасност. На пример:
Бежи змија плазара,
Ето светог Лазара,
И он носи тавину,
Обиће ти главину.
Када би лазарице обавиле свој посао, укућани би их даривали храном, најчешће јајима.
Лазарице су, дакле, магијским путем доносиле срећу и растеривале зле силе. Многи су веровали да учеснице у поворци у том тренутку поседују неку посебну моћ. То се односило и на њихову опрему, па су укућани често захтевали да добију неки део њихове гардеробе.
По општем мишљењу, моћ којом су располагале учеснице поворке могла је бити опасна. Зато се и са лазарицама поступало опрезно. Нису их смели дочекати празног стомака, нису их пуштали у кућу, нити им дозвољавали да певају под кућним кровом.
Уколико би се догодило да им укућани ускрате дарове, лазарице су могле посебном песмом да “распоју” односно пониште све изречене жеље. Тада негостољубиве укућане не би чекало ништа добро.
