Лазарева субота или Врбица празник је који се слави у шестој недељи поста, а посвећен је сећању на васкрсење Лазара и улазак Христа у Јерусалим. Лазарева субота је сећање на догађај у Витанији, где је живео млади човек Лазар са сестрама Мартом и Маријом, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет.
На вест о смрти Лазаревој, како је записано у Јовановом Јеванђељу, Исус је дошао у Витанију, где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен…
Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту. Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба односно пећине у којој је био сахрањен.
Дошао је до гроба, наредио да се склони гробни камен и позвао Лазара да изађе, што је он и учинио, сав увијен у погребне покрове, каже предање које је пренео свети Јован у свом Јеванђељу.
Овај догађај сматра се у хришћанству победом живота над смрћу и наговештај Христовог страдања и васкрсења, у коме је основа новозаветне вере.
То последње чудо Христово, које се већ прочуло по чудесним исцељењима и другим подвизима којим је потврђивао снагу потоње вере, озлоједило је јудејске свештенике и узрок је пресуде на смрт распећем коју му је у среду, у недељи страдања, изрекла јеврејска скупштина Синедрион.
Лазар је живео још тридесет година као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, њеном руком извезен.
Спомен светог Лазара Четвородневног слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично и на јеврејском језику Ел-азар значи – Бог је помогао.
Његове мошти почивају данас у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом “Христов пријатељ”.
Многе породице у Србији славе Лазареву суботу као крсну славу. Сваки прави домаћин зна да је ово посна слава.
За остале, а нарочито децу, Лазарева субота је повод да се оде на вечерњу службу у најближи храм, узму освештане врбине гранчице, које се потом носе кући и стављају поред кандила и иконе.
У нашим крајевима, у недостатку палминих гранчица које су деца бацала пред Христа док је улазио у Јерусалим, користе се гранчице младе врбе.
