Редитељ Емир Кустурица није остао нем на неумесне коментаре немачке нобеловке Херте Милер, која је, као гост Међународног београдског сајма књига, на предавању у Југословенском драмском позоришту, изнела субјективне и дрске ставове о ратовима у Србији.
Кустуричин текст преносимо у целости.
Пише: Емир Кустурица, Искра
Послије наступа књижевнице Херте Милер у Југословенском драмском, јасно је како су организатори Сајма књига направили грешку. Требало је да се договоре са надлежним органима и списатељицу позову на војну параду, никако на мјесто гдје се скупљају љубитељи књижевности. Због тога што се види да она преферира војностратешки пут до националног освјештења, радијацију коју уранијумске бомбе остављају у простору и да не вјерује у ефикасност метафоре и књижевног израза.
Да смо били паметни и учинили тако, нема сумње, било би мјеста да се уприличи предавање Херте Милер у Југословенском драмском на тему – ”Утицај уранијума на освјештење заблудјеле Европске нације!” И, уз такав повод би до краја схватили њен свјетонзор (умњеллт). Претпостављам да би у околностима војне параде отворила срце и поистовјетила и Совјетски Савез са Руском Федерацијом, те покушала да нас убједи како је ослобађање Београда 1944. било релативно и како је дошло вријеме за подизање споменика нацистичким војницима! Не сумњам да би она до краја изразила своју хуманост констатацијом да су и они били људи. Окрени обрни, по ономе што је изговорила у позоришту, она је хтјела да каже “у стварности је све као и у фудбалу гдје на крају, у другом полувремену свакако побједе Њемци.”
Има много начина да се сретнемо са Хертом Милер. Можда је, ипак, било најбоље да Милерову позовемо, неколико дана раније у Крагујевац. Тамо би је протокол натјерао да положи цвијеће на губилиште крагујевачких ђака и професора и што је најважније, морала би да ћути. Послије онога што је изговорила у Југословенском драмском тако би било најбоље. Показало се, наиме, да када нобеловка говори рјечником војникиње, отме јој се оно што литература не трпи. У своје име и под фирмом Нобелове награде оправдава цивилне жртве. Додуше све то чини, како каже, не због себе, него у нашу корист. Алфред Нобел се пржи у гробу јер његов лауреат тврди да је употреба динамита и горих направа здрава ствар за људски род и освјештење нације!!!
Грешка је, дакле, што је Херта Милер позвана на Сајам књига. Она је наше гостпримство могла да осјети, рецимо, и као гост Сајма аутомобила. Иста зграда само неколико мјесеци раније. Оно јесте да код нас има више посјетилаца на Сајму књига него аутомобила, али нашао би се ту неки њен обожавалац који воли „мерцедес“. Ту би попила искрени аплауз и уз неколико селфија осјећала би се комотније. Замишљам Херту Милер крај „мерцедеса конвертибл“, поносна као они војници који су умарширали у Београд априла 1941. након бомбардовања Београда, које је било много слабије, тврде стручњаци, њене колеге, од оног којег је извео НАТО 1999. године.
У времену када смо одрастали Херта Милер и ја (она је само годину дана старија од мене), пресудну улогу на мишљење али и на свјетоназор нису играле идеолошке поуке које је она ископирала из времена совјетске окупације Румуније и изговорила у Југословенском драмском у позоришту. То су чиниле књиге и филмови. Може се претпоставити да смо у исто вријеме читали Солжењицина и патили за заточеницима попут Дениса Денисовича. Када смо гледали „Благо Сијера Мадре“ или касније Брус Лија, срце нам је куцало за прогоњеним или пониженим и по правилу смо стајали на страни слабијих. То су била времена када је ријеч била тврђава, а не курва, као данас. Херта Милер нас учи да је такво мишљење изанђало и чини се као да се још увијек рве са вампирима који до ње стижу у обличју Николаја и Хелене Чаушеску. Због те трауме она вјерује како су НАТО бомбе по Србији обезбједиле да се они никада неће вратити! Јер, да није тако и да има правде, Нобелова награда би умјесто Херти Милер 2009. године била уручена највећем живом аустријском писцу Петеру Хандкеу!
