Kušlja je bio slavni konj hajduk-Veljka Petrovića, slavnog junaka Prvog srpskog ustanka. Hajduk-Veljko je promenio mnogo konja dok nije sreo Kušlju, pravog borbenog konja.
Zahvaljujući Kušlji i njegovim vojnim veštinama Veljko je tek tad postao pravi junak od megdana.
U mnogim letopisima se navodi da je Kušlja najbolji srpski konj posle bitke na Kosovu i, kao i svi slavni konji, deo je predanja o junaku koji ga je jahao.
Kušlju je Veljko dobio sticajem okolnosti, u jednom noćnom napadu na Turke, u Timočkoj krajini. Tada je zarobljeno dosta Turaka kao i njihov komandant Osman-beg, koji je jahao divnog krupnog sivomrkog konja, trogoca, koga je Veljko odmah uzeo. Konj je ime dobio upravo po nadimku Osman-bega, koji je Veljku otkrio da konj poseduje izuzetne vojne veštine.
Jednom prilikom, Veljko se sukobio sa Soko-pašom u Crnoj reci. U megdanu koji je trajao dva sata, su se sukobili protivnici podjednake snage i sposobnosti, ali ono što je presudilo bile su ne ljudske, no konjske sposobnosti.
Kušlja je umeo da menja pravac u trčanju, kako bi njegov gospodar izbegao ubojito zrno, u punom galopu je znao da se naglo ukopa u mestu, pa i da klekne kad treba, kako bi izbegao tursku sablju. Turski konj iznerviran je zbacio sa sebe Soko-pašu, koji se tada našao na zemlji bez oružja, Veljko je dojahao do njega i rekao da mu oprašta život, jer mu je bila važnija pobeda, no sama smrt protivnika. Ali na iznenađenje vojske, pa i samog Veljka, konj je prišao i zadnjim kopitama usmrtio Soko-pašu. Vojske su se razišle bez borbe.
Hajduk Veljko Petrović ( oko 1780, Lenovac – oko 20. jul 1813, Negotin) je bio srpski hajduk. U mladosti je bio sluga, ali se posle posle ubistva dva Turčina koja su mu napala sestru, odmetnuo u hajduke. Vremenom je postao buljubaša, isticao se u bitkama i priče o njegovoj hrabrosti su se proširile na sve strane. Vojvoda Negotinske krajine postaje 1811, koju će braniti zajedno sa 3000 vojnika do svoje pogibije. Ostale su upamćene njegove reči: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“.
Kušlju je Veljko jahao od 1807. pa sve do svoje smrti. Njegov uspeh u borbama i megdanima se dosta pripisivao baš Kušlji, koji ga je i proslavio kao junaka i pobednika. Nikada nije bio ranjen kad je Kušlju jahao, ali je poginuo bez njega, kada je izašao u rovove da hrabri svoje vojnike. Ubilo ga je tursko puščano zrno. A Kušlja je završio opet u turskim rukama. I tu mu se gubi trag.
Međutim, posle osam godina, videla ga je žena hajduk Veljka, Čučuk-Stana, kako vuče ciganske taljige, mršavog, starog i poluslepog. Prepoznavši bivšu gazdaricu po glasu, oglasio se rzanjem. Rasplakavši se, Čučuk-Stana je Ciganinu dala 10 dukata, da Kušlju više ne preže u taljige, nego da ga do smrti neguje i hrani. Ciganin jeste uzeo dukate, ali je za njih kupio mladog konja, a Kušlju preprodao drugom Ciganinu. Ne zna se kako je svoj život završio najslavniji i najbolji srpski konj posle Kosova.
„Kušlja tlači, sablja seva,
Klikće Veljko, Ture zeva,
O tle čalma, o tle glava,
Al’ pod nebo srpska slava!
(Đački rastanak, Branko Radičević)
A Veljko odmah u sedlo skoči,
sablju izvadi, pušku otkoči,
potera Turke po bojnom polju,
pažljivo bira bradu što bolju.
Kušlja mu juri poput bure,
oko njih zuje puščana zrna.“
(Hajduk Veljko, Voja Carević)
Spomenik hajduk Veljku Petroviću se nalazi u Negotinu, u sklopu takozvane Vlaške mahale, podignut je 18. jula 1892. godine, pod zaštitom je države i ima status spomenika kulture.
Na mestu sadašnjeg spomenika, nalazio se jedan od pet šanaca podignutih za odbranu Negotina od Turaka 1813. godine poznat kao Abramov šanac. U izvorima se navodi da je Hajduk Veljko tu poginuo 18. jula 1813. godine obilazeći ustanike.
Preuzeto sa Rasen.rs
