Kumstvo je veoma star običaj u našem narodu, a kum se izuzetno poštuje. Potiče iz davnih vremena, a praistekao je iz potrebe da se nađu poverljivi ljudi, prijatelji koji će uvek priteći u pomoć i u koji se ima bezgranično povrenje. Iz Biblije je poznat Sveti Jovan Krstitelj koji je čin krštenja obavljao u reci i on se smatra zaštitnikom kumstva. Postoji nekoliko oblika kumstva: kršteno, venčano, šišano i kumstvo iz nevolje, Najviše se ceni kumstvo prilikom krštenja uz poseban ceremonijal u crkvi i u kući. Kum po krštenju je za vek vekova, nasleđuje se i po pravilu se takvo kumstvo nikada ne raskida.
U nekim selima kumstvo se nasleđuje i prenosi sa kolena na koleno. Novije generacije neće znati pravu istinu ko je od predaka prvi sklopio kumstvo, samo je važno da se tradicija nastavi.
Kum je ujedno i svedok pred Bogom i ljudima. On krsti ili venčava sve dok ga u tome ne nasledi sin i za sve to vreme on je kao rod rođeni. Kum se voli i poštuje kao najbliži rođak i spreman je da pomogne u rešavanju mnogih problema i nevolja, a poznat je i običaj da se kumu daje, sa velikim poverenjem, čitava kuća na čuvanje ukoliko se mora otići na dug i dalek put.
Nasledno kumstvo može da se zameni samo u slučaju kada mladenci nemaju decu ili kada kum umre.
Kad se rodi dete koje sporo napreduje, kolevka se iznese pred kuću ili na raskršće i okrene se prema istoku, Majka se sakrije, ap ko prvi naiđe, okreće kolevku prema zapadu, makazama odseče pramen kose, izgovri ime i postaje “šišani” kum. Čim se izgovori ime, majka se klanja kumu i ovo drugo ime, odnosno ime koje je dao “šišani” kum ostaje ravnopravno i nosi se do kraja života. U nekim krajevima kum je i mentor detetu koje krsti, tj. prati ga i usmerava krož život.
Kum je najpoštovanije ime: “Kad prođe kraj kumove njive, pazi nemoj i prašinu sa tog mesta sa poneseš, nego istresi obuću”.
