Kult Svetog Trifuna veoma je razvijen u srpskim krajevima, a neke srpske porodice ga slave kao krsnu slavu. Slava Sveti Trifun se na poseban način obeležava u svim domaćinstvima koja se isključivo bave vinogradarstvom i voćarstvom uz presecanje slavskog kolača i simboličnog orezivanja čokota u vinogradima.
Širenje kulta ovog svetitelja datira od V veka, a vinogradari i voćari su u našim krajevima slavu Svetog Trifuna obnovili pre desetak godina, sa obnavljanjem zasada vinove loze. Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik.
Veruje se i da Sveti Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Po nekih shvatanjima ovim danom počinje proleće, priroda počinje da se budi, kao i ljubav kod ljudi. U narodu je za Trivunjdan vezano mnoštvo raznih običaja i verovanja. Ako na Svetog Trifuna pada kiša, rodiće šljiva. Ako na Trivunjdan padne sneg, godina će biti kišna i rodna a ako je vedro, godina će biti sušna. Sneg može još uveliko da iznenadi, ali se to smatralo berićetnim, pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26. februara) iako je već sutradan, 15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća, kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.
