Među starim, gotovo nestalim i zaboravljenim sortama krušaka, ističu se jagodarka (rančica), vidovača, ječmenjača (jakovka), petrovka (petrovčica), ilinjača, mirisavka, lubeničarka, sijerak (sijerkovača), medunak, stambolka, okruglica, mesnjača, jarac, takiša (takuša), karamanka, bazva (batva), jeribasma (vodenjača, pljuskača), kaluđerka, tepavac, miholjača, zimnjača (ozimak), lončara, kantaruša (arapka), ovčara, i turšijara o kojoj ćemo ponešto danas reći.
Nestajanjem sela, neminovno nestaje i staro autohtono voće poput ovih domaćih sorti krušaka, koje niko više nema ni da kalemi, ni da rasađuje. Neka ovaj tekst bude blaga opomena onima koji planiraju da se vrate na selo i obnove svoje voćnjake, da zasade bar jednu od pravih srpskih sorti i sačuvaju ih od zaborava.
Turšijara”(“slanopađa”) je domaća stara sorta kruške koja sazreva krajem oktobra, te spada u jesenje sorte krušaka.
Veoma je bujna, kasno počinje sa plodonošenjem ali rađa redovno i obilno. Plod je sitan do srednje krupan, pravilnog kruškastog oblika, žuto zelenkast sa malo rumenila, a u donjem delu hrapavo smeđ.
Turšijara je sorta veoma bogata taninima i pektinima. Meso je čvrsto, fino, slatko i belo, posle berbe tvrdo sa dosta kamenih ćelija, često neprijatnog ukusa sve dok plodovi ne ugnjile.
U svežem stanju se koristi tek kada ugnjili. Čuva se u obliku turšije, po čemu je i dobila ime, pa može da traje tokom cele zime. Prevreli sok iz turšije koristi se tokom leta kao voćno sirće.
Opanak
