Премештајући се службом из варошице у варошицу, све до велеграда, српски писац, песник и сликар боемског духа Ђура Јакшић настанио се те 1855. године у Кикинди. Друштво му је, као и свугде, правила кафана где је у пићу тражио бег, утеху и инспирацију за своје песме. Управо у једној кикиндској крчми упознао је своју прву, никад прежаљену љубав која ће потом постати инспирација за једну његову антологијску песму и чувено сликарско ремек-дело, блистави портрет “Девојка у плавом”.
Ђура се обрео у Кикинди, октобра 1855, убрзо после незаборавног дружења са Змајем у Бечу и пола године учења сликарства у Минхену. “Како сам дошао ни сам не знам” — јавио је пријатељу Ђорђу Поповићу, уреднику “Седмице” у Новом Саду. Имао је тек 23 године — “пун огња песничког, али још у врењу”. Надао се да ће у банатској вароши моћи да живи од сликарства — од “моловања” икона за цркве, светаца за породице, портрета за богате. Али, дочекала га је хладна Кикинда, паорска, далека од сваке уметности. Животарио је у кући Саве Прекајског, приземљуши, а у суседним двориштима “дизали су се пластови сена и одасвуда мирисало је на балегу”. У соби с улици — делаоници, како ће звати свој сиромашни атеље, Ђура је “кичицом радећи, хлеба себи зарађивао, а пером опет давао одушка својим осећањима”.
Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми “Код белог крста”, на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза — љубав. У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. “Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале, па… оне, односно она — Мила — и привлачила госте” — открио је Бранислав Нушић још 1907. Крчмарица Мила Поповић, “млада, лепа, ватрених очију, танка струка” служила је и Ђуру који је углавном пио сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице: “Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео други да га послужи, чекао је док Мила прође крај стола па јој је ћутећи додао чашу. А кад му је она донела пуну бледог иђошкога рампаша, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и испио чашу до дна”.
Ђура се толико загледао у Милу “да намисли да се ожени њоме”, али није имао “куражи да јој открије своју љубав… ма да је и Мила показивала интересовање за њ. Он је по ваздан по столу или на хратији цртао њену слику и у томе се толико извештио, да ју је напамет радио, што је Мили јако годило” — тврди Милорад Павловић, а ови фрагменти из његовог записа из 1925. личе на увод о настајању портрета “Девојка у плавом”. Усхићен Милом, Ђура је поново пропевао, после дужег ћутања, па јавља Поповићу у Нови Сад: “Песама имам сјасет божји а бићеји и више”… Заљубљени Ђура не избија из крчме: тамо је Мила, тамо Ана. Мили је 21, Ани 19 година.
А једног дана — прича Нушић — Мила нестаде, оде у госте: “Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило… да се неће никад ни вратити”. Тада се изјадао у четири строфе песме “Мила”.
“Вина, Мило!” — орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали’,
— Ма се растō бела света —
Место чаше од бермета,
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије? —
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!”
Ђурин удес почео је крајем 1856, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен управник био је Јова Кнежевић, а главни редитељ и драматург Ђура-Ђурка Рајковић. Тада се Ђури догодило да није могло горе: песму “Мила” показао је “никоме другом но Ђури Рајковићу” А он, Рајковић, већ се био загледао у Милу, на што она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више од “молера”!
“Убио га Бог молерски, само да не штампа а какав је и то ће учинити — говорила је преплашена девојка. А ‘молер’ боме ни пет ни шест, него одиста штампа песму у ‘Седмици'” — сведочи Нушић о великом обрту идиле.
У том “листу за науку и забаву” у Новом Саду, “Мила” је објављена “У недељу 19. августа 1856”. Ђура се сакрио иза псеудонима “Теорин”. Није имао куражи да се потпише? Или је желео да остане тајна ко то тужи за Милом из крчме “Код белог крста”?
“Ја сам овамо дошао у надежди да ћу какву цркву овде у околини добити за моловање, ал сам се љуто преваријо, ја нисам за ове људе нит су они за мене, размажени, горди, сујетни, прости, неваљали, сваки напредак угњетавајући. — Богати су циције, званичници су глобитељи, а сви пакостни” — јадао се Ђура у писму Ђорђу Поповићу, маја 1856.
Куда да оде и шта да ради? С Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо у манастиру Крушедолу — намеравао је да се закалуђери”. Песма “Искушеник” из тих дана, најтежих у Ђурином животу, тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у судбоносно — у учитељска беспућа у заостала србијанска села и вароши – из Подгорца у Сумраковац, па у Пожаревац, Крагујевац, Сабанту, Рачу…
А шта је са Милом? Удала се за Рајковића, новембра 1857, и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину — “Мила, као једна од првих позоришних уметница код Срба”. Била је и у Народном позоришту у Београду, а у Српском народном позоришту у Новом Саду неколико месеци 1864. Играла је епизодне улоге. Умрла је у дубокој старости, 1916, у Јелисаветграду у Русији, тридесет и осам година после Ђуре Јакшића, четрнаест година након смрти мужа Ђурке Рајковића.
Али, Мила у Ђуриној песми и на Ђуриној слици живи ево већ век и по. “Девојка у плавом” утемељена је у ризницу наше уметности као ремек-дело, а “Мила” не избија из престижних збирки.
“Ана точи, Ана служу,
Ал’ за Милом срце тужи!”
Прилагођено за потребе магазина Опанак – Свет пића, јуни 2000/Љуба Вукмановић / Агро +
