Jedna od specifičnosti i znamenitosti Srbije su spomenici – krajputaši. Nalaze se u selima, crkvenim portama i najčešće na raskrsnicama puteva, zbog čega su i dobili ime.
U manjoj meri ih ima i u gradovima. Zovu se i „prazan grob“ jer se podižu u znak sećanja na prerano umrlu, najčešće poginulu osobu čiji grob je verovatno vrlo daleko ili se i ne zna gde je. Spomenik je trebao da seća ljude koji prolaze tim putem, da je postojao taj neko, i na taj način da bude otrgnut od zaborava. Po nekim mističnijim tumačenjima, spomenik-krajputaš, trebalo je da pokaže duši umrlog put do kuće.
Krajputaši datiraju od 14 veka. Prvi su nastali u Arilju pa zatim i u ostalim delovima zapadne i istočne Srbije, takođe i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Najčešće su jednostavnog oblika, urađeni u monolitnom kamenu, kvadratnog ili pravougaonog oblika, visine od jednog do jednog i po metra, mada mogu da se nađu i viši, oko tri metra.
U početku, ti su spomenici uglavnom imali oblik krsta i kratak tekst mahom samo sa imenom pokojnika i mestom njegovo prebivališta. Takvih spomenika ima najviše u Raškoj i u dolini Južne i Velike Morave te oko Petrove crkve u Rasu u Istočnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji. Nekada je na krstu stilizovana i glava pokojnika.
Najveći broj spomenika krajputaša iz 19. i prvih decenija 20. veka ima oblik vojnika, jer se tada najčešće ratovalo i umiralo daleko od svoje kuće i bez znanja porodice gde bi grobno mesto a često i masovna grobnica, mogli da budu. Taj period se može smatrati i vrhuncem u podizanju krajputaša.
Evo zašto neke krajputaše zovu “kamenim knjigama”
Ako se ne zna gde je telo pokojnika, ispod krajputaša bi se sahranjivalo njegovo odelo. Uglavnom su se postavljali u čast junacima, vojnicima koji su ko zna gde ostavili kosti te je ovo jedini način da se ostavi neki fizički trag o njihovom postojanju i smrti.
Posle oslobođenja od Turaka češće su se klesali krajputaši sa tekstom, kao da se osećala potreba za ostavljanjem pisanog dokumenta na vlastitom jeziku, a i nije više bio prisutan stah od mogućeg njihovog rušenja. Zbog toga se ti spomenici često nazivaju i „kamena knjiga“ jer je u to vreme uz ime pokojnika stajalo mesto odakle je pa često i njegovo zanimanje i broj članova domaćinstva.
Krajputaši su se obraćali prolazniku, putniku namerniku ili u crkvenoj porti zastalom verniku, u prvom licu jednine, kao monolog poginulog.
Pojave životinja na nadgrobnicima pokazatelj su drevnosti određenih verovanja –
Pre svega konja, koji je htonsko biće, pogrebnih obreda i sveta mrtvih još u dalekoj praistoriji. Tu su i jelen i golub, bliži hrišćanskoj simbolici. Iako je jelen drevni keltski simbol bogatstva, plodnosti, ali i smrti, u hrišćanskoj Srbiji on je u najtešnjoj vezi s Hristom, čija je inkarnacija. Kao i golub, simbol Svetog Duha, i jelen na nadgrobnim spomenicima pre svega ukazuje na to da je preminuli bio dobar hrišćanin.
Međutim, osim goluba, na nadgrobnom kamenu se mogu pojaviti i kukavice – simboli tužbalica i narikača. Kukavice se po pravilu klešu na spomenike mnogo žaljenih pokojnika, vrlo mladih ljudi i dece za kojima se dugo i tužno plakalo.
Boja spomenika krajputaša je sem dekorativne, imala i simbolički značaj
Crvena boja na nadgrobnicima pored aluzije na večni život ima i određena zaštitna značenja, služi da odagna zle sile. Najzastupljenija boja posle crvene jeste plava. Ona je boja gospodstva i bogatstva, ali i junaštva, otpora i duhovnosti. Nebeskoplava je boja nevinosti i besmrtnosti, moralne i telesne čistote, istine i nade. Ona se uvek pojavljuje na nadgrobnim spomenicima mladih vojnika, devojaka i dece.
Ovi nadgrobni spomenici su u početku imali mistični značaj a kasnije su bili i poslednji znamen pokojniku. U kasnijim vremenima, podizanje krajputaša se smatralo činom prestiža, pa su tako klesari na glasu često putovali iz mesta u mesto da bi isklesali sećanje na pokojnika, najčešće ratnika. Ti su majstori, nažalost, uvek imali mnogo posla.
