KRAJ DINASTIJE OBRENOVIĆ: Majski prevrat iz 1903. je događaj koji je imao dalekosežne posledice po Srbiju, Srbe i – odnos evropskih država prema njima.
Glavni razlozi za ovaj događaj bilo je veliko nezadovoljstvo politikom kralja Aleksandra Obrenovića zbog njegove austrijske orijentacije, teškog stanja u zemlji i dvorskih skandala (među kojima je i kraljeva ženidba s Dragom Mašin).
U noći između 28. i 29. maja (po starom kalendaru) zaverenici su provalili u dvor i ubili kralja i kraljicu.” Do danas nije rasvetljeno ko je stajao iza ovog atentata.
Ova pripovest danskog novinara, poslednjeg stranca sa kojim je kralj razgovarao, s lica mesta, daje autentični sliku onog što se desilo:
Novinar Franc fon Jesen (1870-1949) je ovo svedočanstvo objavio u knjizi, zbirci izveštaja “Ljudi i borbe na Balkanu”, izašloj 1913. u Kopenhagenu.
Tekst koji sledi je pripovest Fon Jesena o kraljeubistvu 10. juna 1903.
…USPUT NA SEVER kroz Srbiju odlučio sam da se malo zadržim u Beogradu da čujem nešto o srpskom shvatanju makedonskog pitanja. Imao sam u ruskim krugovima u Beogradu dosta dobre veze i nije mi bilo neverovatno da uz njihovu pomoć postignem dozvolu za razgovor sa kraljem Aleksandrom, koji je tada u Evropi pripadao osobama o kojima se mnogo govori, i koga zato – novinarski gledano – vredi potražiti.
Stigao sam u Beograd u ponedeljak 8. juna oko 5 sati ujutro, sišao sa voza, dobio pečat u pasoš te odseo u hotelu Grand, gde sam odspavao do usred prepodneva…
…Ađutant konačno pojavljuje na vratima i pokretom ruke me poziva da ga pratim – i kratko zatim stojim ispred srpskog kralja Aleksandra I u njegovoj radnoj sobi.
Soba je sveža i lepa. Bogate rezbarije na hrastovom nameštaju ukrašene su srebrom. Na zidovima vise mnogi portreti knezova s rukom napisanim posvetama. U jednom ćošku stoji ogroman izrezan štit sa slikama oficira puka čiji je kralj bio član od svoje najranije mladosti. Mladi srpski monarh nosi skromno i komotno prepodnevno odelo.
On je nižeg rasta i za svoje godine neobično gojazan. Kao što je to ponekad slučaj sa kratkovidim ljudima, njegov pogled iza debelog stakla lornjeta čini se nesigurnim, tražećim i skitajućim. Usta su mu sasvim nevidljiva od kuš-trave crne brade; gusta kosa mu pada u šiljak na čelo; boja lica je na obrazima i podbratku plava kao u muškaraca sa jakom, crnom bradom, koja je uostalom čista i žućkasta kao što to često postaje u kućnom vazduhu. Ruke se čine neprijatno male na nateklo debelim zglobovima; stopala su isto tako neprirodno lutkasta na kratkim stubastim nogama. Sve u svemu je kraljeva spoljašnja pojava delovala odvratno ili bar nesimpatično.
Ličio je na ogromnog kratkovidog dečka sa prerano izraslom bradom. Kralj Aleksandar počinje razgovor na francuskom.
On vlada tim jezikom do savršenosti; kao najveći broj obrazovanih Slovena govori tim jezikom bez čujnog naglaska; ne prođe mnogo vremena dok čovek ne primeti da je on osvojio taj jezik sa svim njegovim finesama, i mora biti da je upućen i u književnost na tom jeziku. Lepim, utišanim, zvučnim glasom koji odaje školovanog i proračunatog čoveka, kralj održi malo predavanje o Makedoniji. U njemu su oštre, duhovite i pametne izjave. Da je bilo moguće samo čuti a ne i videti, utisak bi bio sasvim drugačiji.
Međutim, sada je potrebno biti pažljiv i očima pratiti kralja dok govori. On mi je ponudio stolicu i sedi sam ispred mene za hrastovim stolom. Postoji neshvatljiva suprotnost među ravnotežom i uređenim prikazivanjem njegovog govora i zbunjenom, stidljivom i majmunastom nemirnošću njegove ličnosti. Ni jednu sekundu ne može mirno da sedi; čas se premešta napred-nazad na stolici; čas trlja leđa i ruke o naslon stolice; čas se ljulja stopalom; čas protrese noge, čas ih opet povlači; ma koji pololžaj zauzima, njegove dve gnomske ruke neprestano čerupaju list hartije koji leži ispred njega, u sitne komadiće, kotrljaju ih u kuglice, bacaju ih na pod, opet čerupaju, kotrljaju, bacaju … bez zastoja, nemirno, razdražujuće.
Ako uopšte dolazi do razgovora – jer kralj sam skoro neprestano vodi reč -reč je isključivo o Makedoniji. Kralj Aleksandar je dobro obavešten o ovom komplikovanom predmetu sa svim njegovim brojnim, sumnjivim pojedinostima, te ima svoje mišljenje o svemu tome. Njegov monolog naročito pogađa te balkanske države koje se u Makedoniji nadmeću sa Srbijom, a još više te velike sile koje su izradile makedonski “reformski program”. Kralj zaista ima dobar razlog za ruganje zbog jalovih krpljenja jedne nepodnošljive i nedostojne turske vladavine; upadljivo je, međutim, kako postaje zao kada govori o drugim monarsima.
Ni po jednoj tački nije u stanju da zadrži svoje mišljenje, ali ne kaže ni više nego što želi. Već je prošlo više od jednog sata – patos ispod kraljevog mesta sada izgleda kao da je pod snegom – kada jedan moj iskaz dovodi kralja do dugačkog političkog izlaganja albanskog pitanja.
Misli da će Srbija vremenom biti vlast koja će ga rešiti, i on smatra da zemlja za to ima dobre uslove. Sada živi – kaže on – najmanje par hiljada Albanaca u Srbiji, i oni su valjda zadovoljni, kao što je i vlada njima zadovoljna. “Smatrao sam,” nastavlja kralj, sada prvi put tokom audijencije veselim tonom, “pravilnim da ovi pristojni Albanci dobiju svog zastupnika u skupštini. Zato sam zapovedio prefektu okruga gde uglavnom žive, da se izabere jedan Albanac…”
U kratkom trenutku vidim diktatora.
“Zapovedio da se izabere jedan Albanac” … Uslovi izbora za srpsku skupštinu opisani u dve rečenice. Kralj ustaje. Obraća mi se nekim ljubaznim rečima i čestita mi srećan kraj opasnog putovanja po Makedoniji. “Kada nameravate da otputujete odavde?”, pita on. “Večeras, Vaše veličanstvo.” “Ma ne, to je zaista suviše rano. Sada, kada tako dobro poznajete glavne gradove drugih balkanskih zemalja, morate se upoznati i sa prilikama ovde u Beogradu. Osim toga moram da kažem da kraljica koja je danas zauzeta želi da Vam da audijenciju sutra prepodne u 10 sati. Molim Vas da ostanete.” “Naravno.” “Hvala. Onda doviđenja sutra u 10 kod kraljice!”
Kralj mi pruža ruku. Kraj je audijenciji. Brzo se vraćam u Grand hotel. Presvlačim se, ručam i odmah sednem da zapišem utiske i dobit dana. Vrlo je teško prepričati kraljeva dugačka objašnjenja s mnogim napadima na druge zainteresovane sile u Makedoniji; da sam ponovio njegove reči onako kako su izgovorene, sreo bih se sa velikim brojem demantija. Ovde se treba petljati i popuštati te obezbediti se nagoveštajima i podrazumevanjima.
(…)
Ustajem oko pola devet ujutro u četvrtak (11. juna). Pošto imam audijenciju kod kraljice Drage već u 10, oblačim se gala. Već sam tri-četiri puta uzalud zazvonio za toplu vodu da operem zube. Činilo se da su sva živa bića napustila hotel. Vičem niz stepenište. Nema odgovora. Opet pokušavam sa zvoncem – ovo je razbešnjujuće!
Konačno, u nehajnom hodu, dolazi jedan sluga. Odgovaram mnoštvom besnih reči; ali on mi delom opravdavajuće, delom nadmoćno upada u reč: “O,razumem, gospodin dakle ne zna…” “Šta?” “Da su kralj i kraljica noćas ubijeni!” On to izgovara tako ravnodušnim tonom da sam ubeđen da me ismejava. “Glupost!
Donesite mi toplu vodu i poštedite me svoje priče!” … Razume se, prava je glupost ono što mi ovaj srpski magarac smišlja da bi se spasao zaslužene grdnje … Razume se! … Ali, iskreno govoreći, zvuči kao nešto čudan izgovor … Može li biti istina? … Onda bi moja audijencija bila sprečena iz prekopotrebnih razloga … Ne, jeste glupost!
Sluga donosi toplu vodu. “Dakle,” šalim se sada kada je razdraženost prošla, “kralj i kraljica su noćas ubijeni, a?”
“Gospodinu na usluzi, jesu.” “Hvala, dosta je.” Kakvi idiotski prilozi. A šta ako je zaista istina? … Jeste istina, naravno … Zašto bi me čovek lagao pravo u oči!… U nervoznoj brzini se spremim. Niz stepenište… Na poslednjem se instinktivno zadržavam, izgledam ravnodušno, nehajno prolazim ispred portira – koji me učtivo pozdravlja i začuđeno posmatra svečano odelo koje sam obukao rano ujutro – i pogledam kroz vrata kao da me ozbiljno interesuje otkuda duva vetar na ovaj mirni sunčani letnji dan…
Nema nikoga na ulici, ali mnogo zastava na kućama… Tako je bilo i juče za vreme Duhova i pevačke svečanosti… Ali nema smisla da ljudi ostave svoje zastave da vijore nedelju dana… “Gospodine vrataru, zašto su danas istačene zastave?” “Zato što su kralj i kraljica ubijeni.”
On izgovara ovo tako očitom sigurnošću, kao da mu nije bilo jasno zašto uopšte pitam. “Kada se to desilo?” “Noćas, oko dva sata, bar koliko ja znam,” odgovara on dok raspoređuje pisma i novine po brojevima soba. U kafani hotela pojedem brz doručak dok razmatram situaciju. U kafani je skoro prazno. Za jednim stolom gosti već igraju domine i kocke.
Hrpa poslednjih srpskih listova postavljena je na stolicu pokraj mene; pomoću osnovnog znanja ruskog mogu sa mukom čitati istaknuti članak -govori se o kralju Aleksandru.
Kelner mi je ljubazno objasnio da su novine koje veličaju kralja jedan vladin list … “To znači” – prekida samog sebe -“gospodin valjda razume … bivša vlada i bivši kralj… u stvari sinoć… redakcija lista je sigurno bila dosta iznenađena, ako mogu slobodno da kažem …” “Nema valjda ni u drugim listovima ničega o ubistvu?”
“Nijednog reda. Ma nemojte, gospodine! Takvo nešto se ne odava unapred listovima…” Rastojanje između Grand hotela i dvorca iznosi oko 1.000 metara. U prvom delu puta, u Knez Mihailovoj ulici, nema ničega neobičnog. Svakidašnji život protiče svojim uobičajenim tokom; prodavnice su otvorene; domaćice i sluškinje obavljaju kupovinu dana; policajac stoji na ćošku i zeva. Tamo gde se ulica širi u trg posađen cvećem, takozvane Terazije, nalazi se nekoliko kafana; moguće je da sada za stolovima na trotoaru sedi više gostiju nego obično, samo je 9 i po sati, ali sve je mirno i tiho kao u sveštenikovoj bašti.
Tek u Milanovoj ulici stoje ljudi u zbijenim grupama. Ali ovde su preduzete i neobične mere. (…)Ispred ruske legacije – sused konaka – stoji konjica; ispred gvozdene rešetke koja odvaja ulicu od bašte konaka, stoji pešadija s nataknutim bajonetima.
… “Izvinite, gospodine pukovniče. Imam u 10 sati audijenciju kod Njene svetlosti kraljice pa bih zamolio za dozvolu da prođem pored kordona vojnika da uđem u dvorac.” On mi je dopustio da kažem sve; ali je slušao namrštenog čela. Ostavio me je da stojim u neizvesnosti minut vremena, onda se konačno odlučio da mi odgovori na francuskom:
“Nama nije dozvoljeno da razgovaramo sa civilnim licima. Zamolio bih Vas da siđete sa trotoara.”
Položaj je neprijatan ovde, među bajonetima i karabinima…
… Doviđenja do sutra, kod kraljice …
Odjednom osećam kao da ove reči opet čujem. Nije prošao dan otkad mi je to rekao – on, poslednji Obrenović o kome mi kazaše da živi bezbedno u svom narodu, a koji sada leži, ubijen, iza razbijenih stakala konaka… Doviđenja sutra kod kraljice … “Sutra”, to je sada, u ovom istom trenutku na ovom svetlom toplom letnjem danu sa belim oblacima na plavetnilu neba…. A je li istina ono što pričaju, i lepršaju li se ove zastave zaista zato što je Aleksandar Obrenović prestao da živi do zore? … Jedno prezime mi je na vrh jezika, ne mogu da se setim …
(…)
Stvoreno je regentstvo sa liderom liberala Avakumovićem kao predsednikom i generalom Atanackovićem, kao vojnim ministrom.
“Ali ubistvo – ubistvo kraljevskog para…?”
“To je počinila vojska. Ubijena su i Dragina braća, dva poručnika Lunjevica… Ne, zamislite, niste to znali! I predsednik vlade, general Cincar-Marković, i vojni ministar – više od trideset ljudi je noćas izgubilo život. Ništa se nije znalo unapred. To je veličanstveno učinjeno – veličanstveno!” Čovek priča naširoko i nadaleko, ali bez veze i sa umecima koji više liče na fantastične mostove preko mnogih rupa u njegovom znanju. U međuvremenu su okačeni plakati na uglove mnogih ulica koje se spajaju ovde na Terazijama. To je proglas regentstva koji saopštava srpskom narodu da su “Kralj Aleksandar i kraljica Draga pali,” i da vlada očekuje podršku održavanju reda.
Ustav od 6. aprila 1901. je opet na snazi i skupština je sazvana za 2. jun (po starom kalendaru -15. jun po novom).
(…)
Sporo, razdražujuće sporo – tek u poslepodne stižem da pošaljem telegram – tok noćne drame se raspliće iz sledećih ciničnih izveštajnih prikaza: Ukinuće opštinske samouprave i silno istiskivanje svakog otpora od strane države ogorčilo je srpski narod. Kraljevi neprijatelji su silno rasli po broju i uticaju. Osudu kraljevskog para u inostranstvu, nacija je osećala kao ponižavanje. Međutim, svim ovim tinjajućim silama nedostajali su sloga i zajednički vođa, koji bi ih doveo do cilja. U vojsci je ogorčenje imalo neke druge uzroke. Ovde je mržnja u istoj meri usmerena na kraljicu Dragu; za nju se govorilo, s pravom ili ne, da donosi odluku o najvećem broju unapređenja po svojoj volji; njena naklonost je bila put u onaj mali deo dvora koji je vladao vojskom brutalnom proizvoljnošću.
Prepunila se čaša kada su se pokazali sigurni znakovi da će kraljičin mlađi brat, Nikodije Lunjević, koji je važio kao mlad mangup, biti proglašen prestolonaslednikom, i da će drugi brat, jedan ohol pijanica i kockar, biti primljen u kraljevsku kuću kao princ. Šef 6. pešadijskog puka, koji ima garnizon u Beogradu (i čiji je titularni šef kralj Rumunije), potpukovnik Mičić, poverio se u ovom trenutku pojedinim oficirima puka sa planom o uklonjenju kraljevskog para. Dobio je bezuslovnu podršku.
Zaveri je pristupio od početka i brat prvog supruga kraljice Drage, pukovnik Mašin, koji ju je mrzio lično i politički i koji je bio otpušten iz armije. Pojedini istaknuti političari opozicije – među njima pre svega lider liberala Avakumović – umešani su u planove. Uostalom, u planove su uključeni samo oficiri, po broju oko 600. Potpukovnik Mičić i pukovnik Mašin bili su vođe.
U noći između 10. i 11. juna, otprilike u jedan, potpukovnik Mičić je doveo svoj puk na konak. Usput su mu se neke baterije pridružile. U isto vreme su u dvorac stigli oni oficiri svih činova koji su bili potrebni za izvođenje plana, dok je druga grupa, propraćena potrebnim ljudstvom, operisala u gradu. Uprkos velikom broju zaverenika, smatra se sigurnim da ni kralj ni ministri nisu preduzimali ništa; u svakom slučaju su našli kraljevski par sasvim nespreman, te nijedan njihov pristalica nije bio u stanju da pruži otpor vredan spomena.
Grupe zaverenika koje su operisale u gradu zaposele su ministarstva, poštanske i telegrafske urede i policijske stanice. Zatim su trupe opkolile kuće gde su stanovali braća Lunjević, predsednik vlade, general Cincar-
Marković, vojni ministar, ministar unutrašnjih poslova, te ostali članovi vlade. Gotovo svuda su oficiri ušli silom.
Braća Lunjević su pogođena metkom u isti mah kada se otvorili vrata. Isto je važilo za predsednika vlade. Vojni ministar se branio do kraja i bio je ubijen tek kad je potrošio poslednji svoj metak. Prilikom ubistva ministra unutrašnjih poslova njegova ćerka je bila teško ranjena, jer je htela da odbrani oca. Drugim članovima vlade dozvoljeno je da spasu život. U međuvremenu je napad na dvorac bio u punom jeku.
Sve ulice koje vode tamo blokirane su vojskom po zapovesti zavereničkih oficira. Ispred konaka, delom u bašti, delom na Milanovoj ulici, postavljena je artiljerija. Oficiri koji su odabrani za kraljeubistvo, njih 80, od kojih 40 ostaje van dvorca da bude spremno u slučaju nepredviđenih događaja, dok ostalih 40 deluje u samom kraljevskom prebivalištu; među njima su i Mičić i Mašin. Jedan od oficira dvorske straže koji je među zaverenicima, otvara kapiju u visokoj železnoj ogradi oko ko-naka i time omogućava prolaz artiljeriji da uđe u baštu a 40 zaverenika da uđe u samu zgradu.
Ovde neki stražari otkočuju svoje puške jer nisu znali za zaveru. Ali, oficiri su ih ubrzo razoružali i smirili. Kraljev dežurni ađutant, potpukovnik Mihajlo Naumović – isti koji me je juče prijavio kod kralja – dolazi iz svoje sobe u konaku da zaverenicima, kojima i sam pripada, pokazuje put u spavaću sobu kraljevskog para. Kada stižu do vrata, ona su zaključana i iznutra, očigledno, čvrsto zabarikadirana. Svi pokušaji da ih pomoću oružja razbiju uzaludni su. Vreme prolazi a rezultata nema. Nestrpljivost koja brine širi se među zaverenicima, u konaku i vani. Konačno je nabavljen komad dinamita. On se namešta uz vrata, ađutant Naumović ga pali – i ubija ga eksplozija. U istom trenutku se svuda u dvor-cu gasi električno svetlo, a sva zvonca počinju da zvone. Mrak je pun ovog drhtećeg zvonjenja koje se neuračunljivo penje i pada kao neprestano pozivajuća i jadikujuća uzbuna. Vrata su razbijena – put otvoren. A putokaz je mrtav. I ispred lelš mrak koji u brzini zapaljene šibice ne mogu da podignu. Treba nabaviti svetlo.
Dok većina zaverenika ostaje na mestu i pomoću šibica pretresaju svaki ćošak u spavaćoj sobi – a da ne nalaze drugo osim tragova da kralj i kraljica jesu bili tamo – ostali žure iz dvorca da donesu starinske sveće, svetiljke ili lampe. Nalaze 40 drugova koji su ovde u re-zervi, u jakom uzbuđenju. Već je prošlo više od jednog sata, a delo još nije izvršeno. Ima mladih oficira koji su hteli da se ubiju revolverom, jer su mi-slili da je plan pretrpeo neuspeh, i da će kazna biti užasna. Drugi su za to da se ceo konak zapali, bez obzira na to što će i zaverenici unutra izgoreti, samo da kralj i kraljica budu pogublje-ni. Da li su se neki išunjali kada je počelo sumanuto zvonjenje odmah posle eksplozije? – Noć prolazi. Je li jedan puk, čiji je šef poznat kao pristalica kralja, na putu iz kasarne, odmah izvan grada, krenuo u pomoć kralju? – u tom slučaju je počeo građanski rat! Izaslanici iz dvorca pokušavaju da ih utišaju i zadovolje. Samo da nam nabavite svetlo! – A kako uradi-ti tako nešto usred noći? Opet se gubi vreme na dogovaranja. Na kraju je nekoliko oficira probudilo staru damu koja stanuje u jednoj od susednih ulica i potražilo od nje sveće.
Mada drhti od straha, ipak odbija da oficirima da starinske sveće, dok joj ne kažu za šta im treba. Međutim, revolverima je prisiljavaju da im da sve što ima u svojim svećnjacima i kandelabrima. Sa svećama u rukama zaverenici u dvorcu opet počinju hajku paraljevski par. Prolazi četvrt sata, molsda više ko molse u ovoj noći da ima kontrolu nad vremenom? Onda je nekome sinula ideja da se otvore vrata u ugrađen ormar, ili jednu vrstu kutka u kupatilu kraljice Drage. Ovde su kralj i kraljica Srbije poronašli zaklon i utočište.
Popraćeno pogrdnim rečima i psovkama njihova tela su bila probušena revolverskim mecima i ubodima sabalja. Tela su dovukli do prozora i bacili sa sprata u baštu da bi se drugovi dole najzad ubedili da je plan uspeo. Delo je svršeno. U brzini su sakrili zlostavljena tela u podrumu konaka, pa je grupa zatim sa Mičićem i Mašinom na čelu krenula u ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovde je Avakumović sabrao krug političara te u njihove ruke vojne ubicesu predale vlast vlade. Tik nakon zore regentstvo je sakupljeno za prvi sastanak u ministarskom veću. Malo po malo sam zapisao glavne tačke ovog prikazivanja na telegramske listove. Zajedno sa prevodiocem, g. Mirovićem, odlazim u telegrafsku stanicu da pošaljem ovu dugačku depešu.
(…)
Između Beograda i Zemuna u Mađarskoj ima samo sat plovidbe Savom, koja se izliva u Dunav kod beogradske tvrđave.
Ako bi moj kurir požurio, telegram bi bio otpremljen otprilike u 7 uveče, pa bi lako stigao na vreme za jutarnje novine.
Time što sam ostao u Beogradu dala mi se prilika, da ako se nešto desi posle hvatanja mraka (pristalice Obrenovića su sada imali vremena da sagledaju situaciju), onda bih bio na licu mesta i tako mogao da pratim tok događaja.
(…)
Slučajno sam čuo da će tela kraljevskog para tokom večeri biti prebačena iz podruma dvorca, gde su ležala ceo dan, u jednu kapelu izvan grada da bi tamo bila sahranjena. Neće li i ova poslednja epizoda u istoriji Obrenovića pozvati njihove prijatelje, makar samo za to da polože cveće na njihove sanduke?
Kada se nešto posle 10 sati šetam u pravcu konaka, ulice su puste. Kafane na Terazijama su prazne. Samo u nekim kućama se vide svetla prema ulici. Zastave su još uvek na jarbolima, ali vise mlitavo i bezbojno u tihoj mračnoj večeri. Čovek čuje svoje korake kako galame o kaldrmu. Jedan pas koji laje iza zatvorene kapije izaziva galameći eho. Negde u mračnim kućama neko svira melodiju za ples na klarinetu.
Patrole koje se sa puškama pod miškom šetaju na trotoaru ispred mračnog konaka, staju i gledaju na osamljenog šetača, koji švrlja ulicom. Malo dalje od ruske legacije, a na istoj strani Milanove ulice, nalazi se pivnica. Tamo još ima svetla pa sedam za sto na trotoaru da popijem čašu piva. U lokalu nema gostiju.
Sređivanje za vreme zatvaranja već je počelo. Kad mi je doneo pivo, kelner ostaje kraj stola da ga naplati. “Hvala, možda ću da popijem još jednu!”
Međutim, kratko vreme zatim se vraća i kaže na lošem nemačkom da mu je žao, ali policija traži da se kafana zatvori u pola jedanaest. Dakle, izgleda da će tela večeras zaista biti prenesena ovim putem. Bolje da sačekam u komšiluku konaka. Patrole ispred dvorca opet staju i gledaju me kada prolazim. Niko drugi nije večeras napolju. Sve svetloosim uličnog osvetljenja ugašeno je. Na Terazijama sve kafane zatvorene. Sa loja, u sredini trga, miris sunovrata belog teče u mrak. Sat se približava ponoći.
Polako se vraćam u pravcu konaka. Marševni koraci se približavaju odostraga, baš u vreme kad hoću da napustim otvoreni prostor Terazija. U ulicama koje se ovde spajaju, čuju se odmereni koraci drugih trupa te svetlo uličnih fenjera odsijava u sjajnom oružju i u metalu uniformi. Sad me je patrola sustigla. Staje. Oficir mi pokazuje da se moram vratiti.
On postavlja svoje ljude leđima na Milanovu ulicu i licem u smeru kojim ja moram da idem. Kada stojim na Terazijama kod rešetaka oko leja cveća, čujem naređenje i odmah zatim škljocajući zvuk metaka koji se polažu u magacine pušaka. Opet naređenje, koje se ponavlja kod patrola u drugim ulicama otvorenog trga. Postalo je sve sasvim mirno. U Milanovoj ulici tutnje jedna teška kola, i mnoga konjska kopita udaraju o kaldrmu.”
Svedočenje danskog novinara izašlo je u magazinu NIN 2011. godine
(Opanak)