Корзо је најчешће било главна градска улица и главно шеталиште у граду. То је било место за “видети и бити виђен” место сусрета, размене заљубљених погледа, место за разговоре о свим битним и мање битним информацијама.
На корзо се излазило у раним вечерњим сатима, углавном од 7 сати увече, а шетало се и приказивало до 10 сати. Шетало се укруг, по тачно одређеној рути. У зависности од времена, сезона шетања се отварала средином априла и трајала је све до средине октобра и затварала се са првим јесењим кишама.
У те шетње често су биле укључене и посете некој од ћевабџиница, кафана или одлазак на кремпите, шампите, тулумбе, индијанце у некој од посластичарница. Незаобилазне су биле и лимунада, боза или кабеза.
Ведро расположени шетачи необавезно су причали о догађајима дана или актуелним темама. Поред обичних грађана, често су на корзо излазили и помало упарађени за ту прилику, представници градске елите, причајући о политици, фудбалу или неким другим актуелним темама. Шетале су и жене са децом или без њих, разговарајући често о предстојећим обавезама или пипљивим темама и информацијама “из прве руке”.
А овако се о корзоу писало:
Корзо – то непрекидно кретање у круг чији крвоток одређују досада и љубав – пођеднако моћне страсти; колање погледа вртлог љубави из досаде или досаде због љубави; корзо –тај суморни плочник у који је једанпут заувек чежња угравирала путање шетача, осудивши свакога ко ступи у његов омађијани круг на вечну шетњу… Било је потребно прелазити читаву његову дужину: покретни бедем састављен од лица која вам ништа не значе да би се само у једном тренутку сусрело оно право, једино и дуго чекано, по безбројним корацима заслужено лице, што ће час касније поново заронити у реку сивила, изгубљено све до следећег мимоилажења… И када нисмо поседовали ништа вредно, поклањали смо себе погледима других, примајући заузврат исте такве дарове у пролазу.., писао је о корзоу Момо Капор.
У вишенационалним срединама свака нација имала је свој корзо:
На корзоу је свако друштво имало своје дрво или своје место и то се поштовало. У вишенационалним срединама, као што је била Приштина, тачно се знало којом страном су шетали припадници српске националности, а којом припадници албанске националности.
Није био редак случај да између мушких друштава која су се окупљала на корзоу избије понека кавга, која би се претворила у тучу често због мангупирања, а још чешће због неке лепе девојке.
Са наступом новог доба и нових вида забава, корзо је престао да постоји, али се у многим местима и даље осећа носталгија за овим видом дружења.
