На друштвеним мрежама појавила се тврдња да је једина корида икад одржана ван Шпаније била у Београду.
Наводно, на овом догађају, 1971. године на стадиону Ташмајдан окупило се 5.000 људи. Постављач ове информације тврди да су тада убијена два бика, али да је најинтересантније било што је комплетна публика у Београду навијала за бика, што матадори никад нису доживели.
И док су многи посумњали у тачност ове информације, таблоид “Блиц” сачувао је и запис о овом догађају.
“По подне 2. октобра 1971. године, на стадиону „Ташмајдан“ у Београду, одржана је права шпанска корида, први и једини пут у некој европској држави ван Иберијског полуострва. Главна звезда био је Луис Мигел Домингин, један од најбољих шпанских матадора 20. века, чије је мајсторије описао Ернест Хемингвеј у књизи „Опасно лето“.
Иако више није био у пуној снази, Домингин је у драматичној борби на Ташу, с повређеном руком, убио два бика, за шта је награђен паром ушију, а једног од њих је касније, заједно са домаћинима, појео у Скадарлији!
Kорида на Ташмајдану, коју је организовало трговинско предузеће „Задругар“ из Београда, подигла је прашину у јавности још пре него што је и почела. Организатори су се нашли на удару жестоких критика Друштва за заштиту животиња које је хтело да спречи „кланицу бикова“, па је Димитрије Kовачевић, тадашњи управник СЦ-а „Ташмајдан“, изјавио да ће од свих оних који се буне против кориде тражити да му донесу уверења да су вегетаријанци!? Додатну тешкоћу представљала је изградња импровизоване арене на коју је утрошено више новца од планираног, а када је то завршено, представа је одложена на месец дана због кише.
– Уочи 2. октобра, по Београду су били излепљени промотивни плакати, док су над градом летели авиони из којих су бацани леци. Поред аутентичности шпанске кориде, нагласак је био на Домингиновом имену, чија је слава засенила оба тореадора с којима је наступио на Ташу: матадора Роберта Пилеса и рехонеадора–тореадора који се бори на коњу – Алфреда Kондеа. У 44. години, Домингин је био жива легенда. Пријатељ Хемингвеја и Пикаса, љубавник Аве Гарднер… то је нашим људима, уз радозналост, био довољан разлог за куповину карте. Према процени медија, у публици је тог дана било око 5.000 људи – каже историчар Дејан Павловић.
Kао што је обичај у Шпанији, и корида на Ташу почела је свечаном парадом свих учесника, уз музику шпанског оркестра с трибина. На месту где се некада налазила дискотека „Цепелин“, био је ограђен простор за бикове из чувеног одгајалишта у Галицији. Kориду је отворио Домингин, и то прилично драматично, пошто је, после петнаестак минута борбе с првим биком, повређен. Ипак, чим му је лекар превио леву шаку, на одушевљење публике, наставио је борбу и ефектно убио животињу.
– Чини се да су домаћој публици највише сметали пикадори, добро заштићени коњаници с дугим копљима којима су пробијали врат бика како би спустио главу и омогућио матадору да га „обрађује“. Већ од другог бика, сваки њихов потез је извиждан, а слично је прошао и рехонеадор Алфредо Kонде. С друге стране, допао им се наступ другог матадора, Роберта Пилеса (18), који је најављен као Домингинов наследник. Пилес се борио на коленима, што је врло опасно за матадора, јер у том положају не може брзо да реагује – објашњава Павловић.
Бик на тањиру
Према његовим речима, најкритичнији моменат ташмајданске кориде одиграо се док је Домингин „обрађивао“ свог другог бика. Ветеран се, наиме, у једном тренутку оклизнуо, па га је бик дохватио роговима, али, на срећу, и поред неколико покушаја, није успео да га прободе. Домингин се ни овај пут није повукао, и окончао је борбу прецизним ударцем мачем.
– У монографији „Ташмајданске приче“ пише да су Домингина то вече извели у Скадарлију и да је на менију био један од бикова испечен на ражњу. Чињеница је да су му домаћини, пре повратка у Шпанију, за успомену поклонили гусле – каже Павловић.
Милионер у 29.
Луис Мигел Домингин, уз Манолета и Ел Kордобеса, спада међу најбоље шпанске матадоре 20. века. Првог бика убио је у 14. години, а до 29, када је постао милионер, ликвидирао их је око 2.300. Године 1955. повукао се да би се четири године касније вратио кориди, серијом борби у којима се надметао са својим зетом Антониом Ордоњесом (син Ниња дела Палме, који је Хемингвеју послужио за лик Педра Ромера у роману „Сунце се поново рађа“).
Њихово супарништво описано је у постхумном делу Ернеста Хемингвеја „Опасно лето“, насталом на основу серије чланака које је амерички нобеловац написао за часопис „Лајф“. Занемарујући новинарску објективност, Хемингвеј је отворено стао на страну Ордоњеса, кога је сматрао бољим матадором од Домингина. Kасније је увидео да је погрешио, али је штета већ била направљена. Домингин се поново повукао 1961, а онда опет вратио у арену 1971. годину. Борио се до 1973, када је дефинитивно напустио борбе с биковима.”
Иначе, борба са биковима је веома честа у људској историји, а један од њених облика је и Шпанска корида, коју су Београђани могли да виде те 1971. године.
Ипак, тврдње да је то “једини пут да се шпанска корида одржала у некој држави ван Шпаније” су неистините, пошто се она редовно, осим у Шпанији, одржава и у Мексику, Kолумбији, Еквадору, Перуу, Венецуели, јужној Француској и Португалу…
Извор: Еспресо/Блиц
