Идеја о оснивању хуманитарног српског удружења јавила се великој српској сликарки Надежди Петровић 1903. године. У жељи да утиче на националну свест и пробуди жељу за револтом и ослобођењем од аустријске и турске власти, Надежда се обраћа Делфини Иванић, жени српског конзула у Скопљу. Заједнички окупљају виђеније грађанке тог времена излажући им своју идеју будућег друштва. Предлажу све видове помоћи заробљенима, угроженима и унесрећенима на нашим територијама без обзира на верску и националну припадност. Осим чисто хуманих тежњи, предлагале су да се друштво бави и културно-просветним активностима.
За прву председницу биће изабрана Савка Суботић, велика српска добротворка. Име „Коло српских сестара“ и план деловања осмислили су Бранислав Нушић и дипломата Иван Иванић. Прво окупљање организовано је на Велику госпојину 1903. и окупило је око 3.000 чланица. На скуп се у старту није гледало благонаклоно у складу са потчињеним положајем жена и неповерљивошћу у њихове способности генерално. Свеједно број чланица расте, а оснивају се и под-удружења широм Србије.
Прочитајте и: Мистерија песме “Лела Врањанка”: Не слуша се само у Србији, већ и широм света
Првобитне активности су се углавном односиле на прикупљање новчаних средстава. Активирале су се где год су прилике дозвољавале, а прибављени новац је допреман у Београд одакле је распоређиван где је било најпотребније. Од 1906. Коло издаје врсту часописа-календара на коме су сарађивале бројне познате личности из света културе, науке и уметности. Неки су га називали „Народном читанком“, а званично име му је било „Вардар“ са циљем да укаже на национално уједињење. Часопис је достигао тираж од 40.000 примерака. Исте године сестре су организовале и добровољни курс за болничарке. До почетка Балканских ратова Коло је имало више од 200 чланица специјално обучених за бригу о рањеницима.
Удружење и поред бројних активности није имало своје канцеларије. Тек 1912. године му се додељује простор у Дому Друштва „Свети Сава“, а окупљања су организована у основној школи код Саборне цркве.
Током Балканских и Првог светског рата Коло српских сестара је прилагођавало своје активности у складу са потребама. Организовале су резервне испоставе болница, бринуле се о рањеницима и сузбијању зараза. Деловале су у сарадњи са војним санитетом и Црвеним крстом, а издржавале су се од добровољних прилога. Формирале су прихватне центре, делиле храну и шиле одећу за војску.
Прочитајте и: Домаћа кобасица: Српски специјалитет без кога се права трпеза не може замислити
После окупације 1915. је рад свих удружења па и Кола био забрањен. Сестре свеједно настављају да делују, тајно. Бројне су ухваћене, мучене и одвођене у логоре. Неке напуштају земљу настављајући своју мисију у дијаспори. Сакупљале су прилоге, оснивале слична друштва и прихватале избеглице.
Коло српских сестара ће 1922. у Београду основати интернат за сиромашне девојчице без обзира на верску и националну припадност. Четири године касније почиње са радом и тзв. Мали универзитет. Све више долази до изражаја тежња сестара да изједначе права мушкараца и жена и обезбеде учествовање жена у гласању.
У време Другог светског рата Колу је још једном забрањен рад, а 1946. му је заплењена сва имовина у тежњи да престану са својим „илегалним“ деловањем. Друштво званично престаје да постоји.
Прочитајте и: Никако не бацајте стари хлеб: Рецепт за традиционалан оброк – попару
Група припадница лепшег пола у Београду 1990. обнавља Коло српских сестара по принципима деловања старог удружења. Поново постаје активно и код нас и у иностранству, са бројним познатим чланицама. Данас броји више од 20 под-удружења широм Србије.
Извор: Опанак
