Na ovom svetu ima toliko ljudi, a opet smo svi mi različiti. I svačija suza je različita! Nečija je znak bola i patnje, nečija je znak radosti i veselja.
Mala deca obično plaču zbog igračaka, sladoleda ili čokolade. Deca koja idu u školu obično plaču što su dobili lošu ocenu i još na hiljade primera zašto čovek može da plače. Ni jedan od navedenih primera nije vredan suza.
A koji je onda plač vredan?
Vredne su Josifove suze što za pokajanje svoje braće je proplakao. Vredne su Jakobljeve suze, što za prevaru svoga brata isplakao, i bi mu oprošteno. Moćne su Hristove suze, koje su potekle zbog njegovog sažaljenja prema Mariji i Marti, koje su plakale za umrlim bratom Lazarom.
I nama je mnogo teško kad izgubimo nekog ko nam je drag. Teško nam je kad smo bolesni, pogotovo nam je žao kada nekome nešto kažemo,a ne mislimo tako.
Suze nam pomažu da neki bol izbacimo iz sebe, mada uvek ostane jedna rana, sećanje na neki događaj. Suze koje lijemo radi drugih, radi pokajanja, radi nečegašto nismo hteli da učinimo su vredne, jer nas vode dobru.
Ali najviše od svih vredi ona ljudska suza koja život spašava.
