Процес модернизације захватио је неумитно и наше село, а самим тим почео се мењати и начин живота у свим областима везаним за сеоску привреду и патријахални начин живљења. Многобројни старински предмети материјалне културе замењују се новим, савременијим, а са њима се постепено губе и њихови називи. Један од домена у којем су се десиле крупне промене односи се и на израду и коришћење старих дрвених сеоских кола.
Као општи назив употребљава се једино назив кола. Сви остали, специфични називи настали су према намени, према изгледу или према називима појединих регија. Према намени разликују се радна, свечана и остала кола. Свечана кола имају два или четири точка, па тако постоје каруце, фијакер и батар, двоколица, чезе, чезије.
Сусрет разних народа и култура на територији Војводине оставио је трага у коларском занату. Постоји много назива за кола који нису домаћег, словенског порекла. Тако су, на пример, називи као сељачка кола, запрежна кола и сл. домаћег порекла, док су, на пример, шпедитер, федервагн, ластвагн, фијакер, каруце и сл. означене искључиво називима страног порекла.
Коларски занат – занимање које полако изумире
Обрада и примена дрвета позната је још од најстаријих времена. Касније, кроз историју, дошло је до стварања више занимања везаних за прераду дрвета. Ово је условило и ужу специјализацију, те је створено посебно занимање, коларски занат.
Према подацима Историјског архива у Панчеву (Информатор бр.14/1978, стр.99), 1846. године у Панчеву је било 14 мајстора, 15 калфи и 20 шегрта коларског заната. Наредних година тај је број полако опадао. Значи, коларски занат је још један, у низу других старих заната, који полако нестаје.
Изглед коларске радионице
Коларска радионица је, по правилу, била квадратног или правоугаоног облика са приближним односом страница, најчешће висине таванице око 3 метра. Просторија је кречена барем једном годишње и то, најчешће, пред неки значајнији црквени празник. Под радионице је био од сабијене земље.
Улаз у радионицу постављен је са стране, како би се могли дужи комади (делови за лотре) лакше уносити и износити из радионице. Наспрам улаза налазила се трињара (фуруна) којом се у зимском периоду грејала радионица. Казан у трињари се користио за сабијање иверја и триња насталог сечењем материјала. Углавном се испод прозора налазила коларска тезга. На зиду између два прозора или између прозора и врата висио је цајграм, отворена кутија у којој је био смештен део коларског алата. На зиду сз најчешће била прибијена два паралелна клина на која су се постављали сврдлови за бушење рупа у трупини (главини) точка. Такође су се на зиду налазиле и окачене ручне тестере за подужно сечење трупаца.
У коларског радионици су се налазиле макљице, најчешће кориришћен алат у коларксом занату. Обично је било више макљица различитих ширина, у зависности од намене. Са стране тезге налазила би се преграда за постављање брадве (специјална кратка секира) која се употребљавала за тесање. На зиду је била причвршћена даска са већим бројем ексера на које је колар остављао шаблоне за израду делова кола, таљиге итд. Обавезни део коларске радионице били су и један до два пања на којима су се цепала дрва или вршила грубља обрада мањих делова кола.
У једном од углова радионице налазиле су се велике бургије са рукохватом, уљаре, које су служиле за бушење рупа за тулац (клизни лежај) на трупини точка. Поред зида, са супротне стране тезге, налазио се рокшток, справа робусна, најчешће од храстовине, на којој су се састављали точкови. У средишњем делу рокштока, који је отворен, налазио се барос од 5 килограма, који је служио за набијање спица (паока)у трупину. У овом делу радионице смештен је био и трајфус (троножац) који се користио за другу фазу обраде при монтирању точкова.
Описани изглед и унутрашњост радионице приближно је исти, са неким мањим нијансама, за све коларске радионице на подручју Војводине.
Опанак
Литература: Веселин Лазић, “Багрем бели”, Нови Сад: Пчеса, 2006.
