У источној Немачкој одвајкада живи народ који себе зове “Срби”, а свој језик “српски”. Лужички Срби, мали западнословенски народ, успели су да се одупру изузетно јакој вековној германизацији. Данас су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе који је кроз историју постао познат као Лужица. У питању је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. Данас су практично збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали неколико пута већи простор. Има их ипак и у енклавама у источној Немачкој ван ове регије.
Ми их често називамо Северним Србима, док Лужичани себе зову једноставно Србима: Сербја на горњолужичком, Серби на доњолужичком; нас називају Јужни Серби, Јужни Сербја. Нашу државу називају Сербиска. Деле се на лутеранске протестанте и римокатолике; до Другог светског рата писали су готицом и латиницом, а после тога само латиницом. Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба данас има око 60.000. Немци их зову “Sorben”, а пре Другог светског рата звали су их као и све остале аутохтоне Словене источне Немачке “Wenden или Winden”.
Да су Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој доказују многи нађени остаци у старим насељима који припадају словенској култури (оружје, посуђе и разни накити). Ти културни остаци се могу мерити са најстаријим словенским и германским траговима у суседним областима, што значи да су се Лужички Срби ту врло рано населили. Сви ти предмети су смештени у обласним музејима у Будишину, Хоћебусу и Берлину. Словенска имена места, Лаба, Брлин (Берлин), Липск (Лајпциг), Дрежђани (Дрезден), Сербиште (Сербица), Каменица, Дубрава, такође указују на све то. По казивању Лужичких Срба, Берлин је првобитно био мало рибарско село, које је по паду српске државе пало у руке немачких грофова. Лужички Срби и данас Берлин зову Брлин, јер долази од речи “берто” што значи “преграде од коља и грања у води где се хватају рибе”. По неким немачким изворима Берлин се није развио од словенског рибарског села, већ од великог поседа у коме је био и дворац српских великаша.
Срби су се одржали у овим крајевима као слободан народ са самосталном политиком и војном целином до средине 12-тог века. У опширном предању код Лужичких Срба, Вилхелм IV, победио је последњег српског кнеза Јачо (1157. године) на обали реке Хафел, месту које Срби зову Штиторок (нем. Šildhorn). На том месту је победник подигао споменик побеђеном и означио придружење његове државе Немачкој. Главно средиште њихове државе све до пропасти је био Бранибор (данашњи Бранденбург). Познати су целом свету Бахови Бранденбуршки концерти, а за нас је град Бранденбург врло значајан и у историјском смислу.
На први поглед, сличност између нас и Лужичкох Срба састоји се само у имену. Али, чим загребете површину отвара вам се дубоки трезор у коме лежи море пуно закопаног блага које са њима делимо. Када су тачно дошли на пределе око реке Одре тешко је утврдити, али су свакако били ту 500. године нове ере. Имена њихових племена ће вас звучати познато: Милчани, Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани… Ово је био многобројан словенски живаљ, чији је вођа жупан Дерван, односно dux ex gente Serborum, у 7. веку пришао Самовој држави. Касније је дошло до спајања племена уз циљу одбране, али би се увек распали након окончања борби или смрти вођа попут Милодуха и Драговита; нису формирали своју државу и падали су као зреле крушке под Франке и остале Германе.
Ипак, храбро су се борили. Карло Велики је због тога установио посебну границу, “Лимес сорабикус”, и наредио да се “ако нападну Чеси подигне трећина војске, а ако нападну Срби онда сва војска“. Ово је трајало читава два века, а разједињени Серби су падали у ропсто. Већ у 12. веку почиње колонизација, и гомила Немаца почиње да се насељава на њиховим територијама. Било им је забрањено да живе у градовима, осим у предграђима и подграђима, где су могли да буду сукнари, тесари, рибари, али су све до 16. века имали и даље своје жупане, судије и своје заступнике на земаљским судовима. Нису имали сва права, али су могли да ступају у цехове. Господари су их поклањали за ратна савезништва, размењивали, давали у мираз ћеркама.
За Лужичке Србе писао је немачки лист “Leipziger Tagblett“ око 1880. овако: “Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој који већ затвара очи да умре…Око њега се претворило све у њемачко, само поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао…Корак по корак земље освајали су Германи од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава, који је хришћанство примио, угаси се и последњи бранилац овог народа…Сиједи старац је у посљедњим тренуцима свога мученичког живота…Један вриједан, радан и добар народ, који нам је хиљаду и по година гост био, сахраниће се.“
Током средњег века вршена је врло агресивна денационализација Лужичких Срба од стране околних Немаца. После Првог светског рата, захтев других националних мањина за независност подстакао је и Србе да траже независне Лужице, па се новембра 1918. оснива Национални комитет чији је вођа Арнолд Барт. Барт је успео да српско питање стави на дневни ред мировне конференције у Паризу и добио уверавања да ће добити известан степен културне, образовне и религијеске аутономије. Ипак ово питање није расправљано у Паризу, а Барт је по повратку у Немачку ухапшен.
После доласка нацизма на власт у Немачкој (1933.) денационализација Лужичких Срба достигла је врхунац. Доношени су прописи оваквог типа: “Што је могуће више ограничавање вендског (српског) језика, подизање немачких дечијих вртића, да би се немство градило одоздо и да би се пре свега спречила изградња вендског политичког врховног штаба… Никаквих предавања не сме бити о вендском народу и обичајим, за време читања наставе, али нарочито на одморима, говори се немачки, богатство немачких игара и песама преноси се деци, у познавању завичаја имена стара дају се на немачком и уносе на немачком, запошљавају се само немачки учитељи по крви, реч Венди мора да нестане.“
Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и са њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.
Сигурно најпознатији Лужички Србин био је готово највећи мислилац, проналазач и филозоф модерног доба – Лајбниц.Један од најпознатијих Лужичких Срба код нас био је Павле Јуришић Штурм, осим њега било је и других доброваљаца, готово у свим ратовима које смо водили током 19. и 20. века. После Другог светског рата, Лужички Срби долазе на радне акције, учествују у изградњи пруге Шамац – Сарајево, међитим од 1948. и чувене резолуције Информбироа односи се прекидају.
Химна Лужичких Срба зове се “Красна Лужица”. Њене су речи:
“Красна Лужица,
Исправна, пријатељска,
мојих српских отаца крај,
мојих блажених снова рај,
света су ми твоја поља!
Часу будући,
ускликни радосно!
О, нека буду са твојег
скута дошли мужеви,
угодни вечног помињања!”
Опанак, Српска историја, Телеграф
